Зашто су руски племићи комуницирали на француском?

Илустрација: Јекатерина Лобанова

Роман Лава Толстоја „Рат и мир“ у данашњој Русији је једна од најтежих књига школског програма, а разлог није само у импозантном броју страница. „Кад сам отворио прве странице видео сам да је тамо отприлике половина текста на француском, и помислио сам: џаба га било, боље је да прочитам краћу, препричану верзију“, прича 23-годишњи Московљанин Алексеј о томе како је у школи „читао Толстоја“.

Заиста, дијалози петербуршких племића у салону даме из високог друштва Ане Павловне Шерер на почетку „Рата и мира“ добрим делом се воде на француском језику и Толстој то није измислио. Он је само одразио обичаје с почетка 19. века (у првом тому „Рата и мира“ описују се догађаји из 1805. године). За једног свог јунака писац каже: „Он је говорио истанчани француски језик на коме су наши дедови и говорили и размишљали“. Француски је у 18. веку „освојио“ Русију и постао незванични језик аристократије. Зашто је то било тако?

Седам мало познатих чињеница о „Рату и миру”

Заокрет према Западу

Све је почело од реформи Петра Великог, трећег цара из династије Романов који је владао Русијом од 1682. до 1725. Петар је одлучно променио правац у коме се кретала земља. Сањао је о томе да Русија постане европска сила. Ради тога је водио ратове и рушио патријархалне обичаје старе Русије – приморавао је племиће да брију браду, да носе европско одело и да се школују на Западу. Тако је високо друштво у 18. веку на банкетима почело да говори стране језике.

„Ако Петар Велики устане, свима нам се лоше пише!“

У то време је француски језик доминирао у Русији, па и у целој Европи. „Француски је први језик у вези са којим се појавио појам унификоване норме“, објашњава успех овог језика психолингвиста и преводилац Дмитриј Петров, и додаје да је за то најзаслужнији кардинал Ришеље, први министар Француске. Он је 1635. године основао Француску академију која се бавила питањима формирања и регулисања језичке норме. Тако је француски постао језик међународне комуникације, постепено потиснувши латински.

Француски талас

Додатни импулс ширењу француског језика у круговима руског племства дала је Велика француска револуција (1789-1799), када су многе аристократе побегле из земље захваћене бунтовима. Око 15.000 емиграната је тада нашло уточиште у Русији.

Власти Руске империје су биле подозриве према свакој револуцији и радо су примале монархисте. Неки од њих су доспели до високих функција служећи руском трону, као на пример Арман Емануел де Ришеље, потомак чувеног кардинала који је постао градоначелник Одесе (данас је то територија Украјине). Други су били нешто мање успешни – постали су учитељи у богатим породицама, учили мале руске племиће да плешу или да мачују.

Галоманија и галофобија

Публицисти и писци су знатно пре Толстоја приметили да се руско племство одушевљава свиме што потиче из Француске, и о томе се много и жустро дискутовало. Једни су сматрали да позајмљенице из француског обогаћују културу и оплемењују руски језик, а други да то не води никуда. „Довешћемо свој језик до потпуне пропасти“, јадиковао је министар народне просвете Александар Шишков, који се залагао за чистоту руског говора.

Писац Александар Грибоједов је у комедији „Невоље због памети“ (1825) иронично писао о Русима који се клањају свему што је француско, иако не умеју ни да говоре на том језику како треба: „Мешавина француског и нижњеновгородског (Нижњи Новгород је град у унутрашњости Русије, 400 км источно од Москве)“. Па ипак, сви племићи су комуницирали на француском. То је био куртоазни језик, који се асоцирао са благородством и узвишеним осећањима. Најпознатији руски песник је Александар Пушкин. Сматра се да је он утемељивач савременог руског језика. Проучавање његове кореспонденције показало је да је он 90% писама упућеним женама написао на француском.

Слабљење франкофоније

10 кључних места из Толстојeвог романа „Рат и мир“ на интерактивној мапи

Популарност француског језика је почела да опада за време ратова против Наполеона у којима су се сукобиле Русија и Француска. Патриотска осећања су приморала племство да више говори на матерњем језику. Понекад је то било питање опстанка. Песник Денис Давидов, херој рата 1812, сећао се да су понекад сељаци (који нису знали француски, а многи су били и неписмени) „због неправилног руског изговора третирали официре (племиће) као непријатеље“ и могли су пуцати у њих или их напасти секиром.

Тако је завршен период одушевљавања Француском. Многи галицизми који су ушли у руски језик у 18. веку постепено су нестали из језика, али је ипак остало на десетине речи. Руси и не размишљају о пореклу речи као што су „афиша“, „пресса“, „шарм“, „кавалер“, итд. „Остале су оне речи које су биле потребне језику, а непотребне су нестале“, размишљао је о историји позајмљеница писац Петар Вајл. „Исто се дешава и дешаваће се и са другим појавама које су преузете из стране средине“.