Поштовани посетиоци, у недељу, на Оданије празника Рождества Мајке Божије, на Малу Госпојину, српски народ наш у Републици Српској иде на референдум, да брани дан своје државности, то јест своју народну крсну славу, СветогПрвомученика и Архиђакона Стефана. Са свих страна, непријатељи крста са три прста дижу глас и осуђују и прете. Зато ми, где год да смо, треба да се Богу помолимо за нашу браћу и сестре и да им пожелимо помоћ Бога и Светог Стефана, кога они свим срцем истичу као свој стег у одбрани вере и имена српског. Мученичка је српска Босна и Херцеговина вековима – зато им пожелимо да успеју у одбрани себе и свога. Као подсећање, објављујемо текст нашег сарадника, г. Владимира Димитријевића, „Шта је било пре Радована Караџића“. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ + + + УВОДНА РЕЧ Инквизиторски хашки суд осудио је Радована Караџића на доживотну робију. Радован Караџић је осуђен јер се борио за слободну Србску с оне стране Дрине. И његова осуда је логична за логику оних који вековима ратују против Срба и њихове слободе. +Овај текст, објављен у „Збиљи“ (април-мај-јун 2016), подсећање је на то каквом ценом је стварана слободна Србска с оне стране Дрине. Пре Радована Караџића, била је крвава и славна историја Босне и Херцеговине. Радован Караџић је осуђен тачно сто година после окончања бањалучког велеиздајничког процеса, којим је Беч на оптуженичку клупу ставио елиту целог српског народа. Ево шта о томе у својој књизи, објављеној у Бањалуци 2011, пише Маја Томашевић:“Бањалучки велеиздајнички процес, као и акција за помиловање која је услиједила након пресуде, заслужују велико мјесто у историји Бањалуке, али и у историји цијелог српског народа. Био је то највећи од седамнаест велеиздајничких процеса које су аустроугарске власти организовале у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. Због дјеловања у некој од организација које су шириле српство оптужено је 156 најобразованијих, најистакнутијих и најутицанијих босанскохерцеговачких Срба свог времена.Није им било суђено за повезаност са атентатом, већ искључиво за рад у српским организацијама, те су готово сви који су писали о Бањалучком велеиздајничком процесу истакли да је циљ овог процеса био гушење српског националног покрета.“ За помиловање Срба осуђених 1916. заложио се део светске јавности, а нарочито шпански краљ Алфонс Тринаести. За помиловање Радована Караџића није се заложио нико од моћника овога света. Караџић би могао, скупа са Јованом Дучићем, да о судбини својој и свог народа, каже ову „Песму“ ( написану уочи Дучићеве смрти у САД, док су усташе клале Србе у родном му крају):„Мој добри роде, сви су лагали,/И твој су видик сав помрачили;/За својом срећом само трагали,/И свуда крали, и све тлачили.//И место млека, крв су сисали,/У страдањима твојим дугима,/Твоје су светло име брисали,/Да не знаш ко си међу другима.//С убицама су цркве стварали,/И с издајником горде тврђаве;/У заклетви те свакој варали,/На води дигли мосте рђаве!//На згаришту ти држе говоре,/На губилишту подло пирују,/На буњиштима саде ловоре…/И мртве уче сад да мирују.//Мој добри роде, сви су рђави,/Вапај твој не чују што тугује!/Издајник и сад још у тврђави,/С убицом жртва сада другује.//Ломан је, роде, мост на провали,/Свуд су у причест отров ставили…/С лупежом све су новце ковали,/Са кривоклетником завет правили.“ Такво је, као у Дучићевој песми, било србско вођство ( и данас је такво ), када је Караџић издаван и предаван Хагу. Али, Радован Караџић је стамени Србин, који зна због чега је осуђен на четири деценије тамнице. ( Страшно је и помислити колико је то; али, вечност Христова ће бити награда ономе ко, као Христов, издржи муке овога света!) Године 1916, Беч је мислио да ће трајати вечно. Принцип је умирао у тамници. Године 1918, Аустро – Угарске више није било. Радован Караџић, који је, са саборцима, стварао прву србску државу с оне стране Дрине од Средњег века наовамо, зна да ће се луциферијанска Империја Вашингтон – Брисел ускоро срушити под теретом својих лажи. Зна, и у мукама је спокојан. Јер, иде богочовечанским путем о коме је певао Алекса Шантић, сведочећи да „волови јарам трпе, а не људи,/ Бог је слободу дао за човјека“. А Караџић је Утамничени Слободни Човек. А Караџић је Слободан Човек. Зато су ове слике из страшне и славне историје Босне и Херцеговине подсећање на то како је Караџић постао могућ. СВЕ ПОЧИЊЕ ЛАЖЈУ О БОГУМИЛИМА У Средњем веку, Босна и Херцеговина биле су србске и православне земље. Ватикан је стално настојао да их покатоличи, али су се Срби оштро опирали томе. Када су дошли мухамеданци, један део србског живља се и полатинио и потурчио. Из ових или оних разлога, углавном познатих из Његошевих стихова о „плахим и лакомим“, и из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога: “Јуче је за јуче,/ а данас за данас./ Спасиоци уче/ шта је боље за нас.//Који брзо уче, први се потурче“. Али, Босна и Херцеговина су и под Турцима биле већински србске. Мухамеданци су углавном знали своје србско порекло, а „Змај од Босне“, Хусеин бег Градашчевић, своју војску водио је да „освети Косово“, борећи се против централне цариградске власти и сарађујући с Његошем. Међутим, хрватска грандоманија се није мирила с чињеницом да је Босна србска. Зато су кривотворили средњовековну историју устврдивши да тамо нису живели православни Срби, него некакви „богумили“, манихејци, који су имали „Цркву босанску“, о чему је писао Фрањо Рачки. То је у 20. веку Маку Диздару и творцима бошњаштва послужило као „доказ“ да се босански мухамеданци нису одрекли православља, него да су у ислам прешли из богумилства. Овој великој кривотворини допринели су и србски историчари, попут Симе Ћирковића. Један савремени научник, историчар и канонолог, др Миодраг Петровић, успео је да објасни о чему је, заправо, реч. Он је доказао да се у српским средњовековним списима под богумилима ( који су, иначе, били двобошци – веровали су у, подједнако снажне, доброг и злог бога, а презирали Цркву и државу као ђавоље творевине ) подразумевају паписти, ти нови богумили ( тако их зове Свети Симеон Солунски ), који су увели јерес „филиокве“ ( Дух Свети исходи и од Оца и од Сина,чиме се у Свету Тројицу уводи манихејски дуализам). На фресци Немањиног сабора против богумила у цркви Светог Ахилија у Ариљу ( задужбини краља Драгутина ) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богумили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни ( представљени с ореолима ) били су римокатолици. Управо против њих је Немања водио велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута – први пут у Зети латински, а затим у Расу православно. Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику. Уосталом, ево шта каже сам др Миодраг Петровић у свом интервјуу „Геополитици“ датом јануара 2014.године:“Наслов пете књиге мојих одабраних радова гласи „Богомилсколатинска јерес, ’Црква босанска’ и мухамеданство“, Београд, 2013, стр. 314, у којој већи део посвећујем одбрани правоверја у Србији. Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд. Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили – прво једна девојка, кад се пожалила на веру људи у кући за коју беше испрошена, где је видела и кумире (кипове), затим један војник кад је уочио како се у Отачаству попут кукоља брзо шири нека нова туђа вера – сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque. А да је реч заиста о Латинима рикмокатолицима као јеретицима, то изричито сведочи Теодосије, млађи животописац Светога Саве. Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. Најистакнутији и најуспешнији у томе су Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, са списима у којима се до танчина разобличава римокатоличка вера као духоборачка, бабунска илибогомилска дуалистичка. А о томе да су бабуни, у ствари, богомили, сведочи једна глоса у Законоправилу Светога Саве, о чему сам потанко писао у својим радовима. /…/Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна –filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи –јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама. Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси. Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина. /…/ У напред споменутој петој књизи мојих одабраних радова, као и у четвртој, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд, 2013, стр. 225, садржана су опсежна истраживања у вези са „Црквом босанском“, „крстјанима“, „кудугерима − богомилима“. Укратко речено, резултати до којих сам дошао на основу проучавања средњовековне изворне грађе ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко седам стотина библиографских јединица. Нико од проучавалаца до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са „Црквом босанском“, као на пример ко је њен оснивач, где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године уопште не помиње постојање „Босанске цркве“, која би требало да надживи пад под Турке, као што се то догодило са Српском православном црквом. /…/ Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“.„Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве. Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима. „Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак. Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“. Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација. „Крстјани“, у ствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне, него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара.“ Ова истина се и данас прикрива од народа. Али,без ње нема разумевања онога што се у Босни и Херцеговини збивало од 1992. до 1995, а што се збива и данас. Радован Караџић је, са својим сарадницима, борећи се за слободу свог народа, омогућио да слободна Србска крене у истраживање историјских истина о Босни и Херцеговини. Тај час долази, и ускоро ће настати! НЕМА БОСНЕ БЕЗ ЦЕЛОВИТЕ ИСТОРИЈЕ: ПРИМЕР СРЕБРЕНИЦЕ Шта се тамо заиста десило? Кривотворење крваве и сложене историје БиХ је једна од кључних метода у рату против Срба. Тако је и у случају Сребренице. Шта се тамо десдило? У јулу 1995. године, како резимира Стефан Каргановић у свом поговору за зборник „Сребреница: фалсификовање историје“, објављеном уз „Печат“ по Видовдану 2012, десило се ово:“Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Хрвати, Муслимани и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу „крунског сведока“, Дражена Ердемовића ) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице 11. јула 1995. У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло , али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења. Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. почео ја да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма „Сребреница:издани град“ јасно произилази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен с геноцидном намером, што је нужан услов да би се могло утврдити постојање геноцида. Према контексту догађаја, злочин – много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди – могао је бити извршен само по нечијој наруџбини, и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства које су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу а не из сентименталности према раније побијеној нејачи. Те оружане снаге из „демилитаризоване“ сребреничке енклаве, да се потсетимо, између 1992. и 1995. разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су око 1000 мирних житеља, а око 8000 су протерале се њихових огњишта. Све „историје“ Сребренице које битно одударају од ове – прекројене су и кривотворене“. Сребреница и књижевне лажи Да је сребренички мит о геноциду над Бошњацима далекосежна кривотворина магова глобализма, показује и употреба тог мита на међународном нивоу и на просторима бивше Југославије.Примера је много, али издвајамо два. Један је француски, а други босански. Књижевница Силвија Матон,родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ ( роман објављен 2003, монографија две године касније. ) Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је, у својој „историјској студији“, кренула од Косовског боја, у коме су Срби били „маргинална снага“ ( ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). По њој,Срби су,иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија, Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу/…/ У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“.Силвија Матон је велика обожаватељка Насера Орића, кога сматра истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци. Силвија Матон описује србске џелате у логору Омарска који муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним хелуциногеним дрогама, а затим,кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, пише Силвија Матон…А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног. Други правац коришћења хашког „наратива“ о сребреничком геноциду дат је у огледу Есада Бајтала“Горски вијенац кроз призму постгеноцидног искуства Сребренице“, и објављен је у тузланском часопису „Разлика“ број 11 за 2ОО7. годину. У њему Бајтал доказује да је „Горски вијенац“ малтене „читанка геноцида“ јер велича истребљење потурица којих је, у Црној Гори,у време владике Данила, било свега о,86%, па ником нису представљали сметњу.Да није било Његоша, по Бајталу, не би било ни Младића.Закључак је јасан:из видокруга читања, поготову оног школског, лектирског, треба уклонити „Горски вијенац“. Ако се томе дода и чињеница да је србијанска власт жутокраких ЕУтописта желела да нам, и кроз уџбенике, наметне званичну верзију Империје о дођајима у Сребреници, онда нам не остаје ништа друго до да се, поред озбиљне анализе догађаја лета 1995, окренемо и историји сребреничког краја, и да се упитамо: да ли се тај догађај, који се збио релативно недавно, може разумети без додатне историјске контекстуализације? Или морамо да се понашамо као они манкурти из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога:“Јуче је за јуче, а данас за данас/ Спасиоци уче шта је боље за нас/ Који брзо уче – први се потурче“? Да не бисмо постали манкурти, заронимо у историју. Путопис Матије Мажуранића Како су живели Срби у Босни у турско доба, најбоље је описао Матија Мажуранић, брат песника „Смрти Смаил аге Ченгића“, који је, половином 19. века, у Жепачком пољу, присуствовао оним сценама што их је касније Иван Мажуранић опевао у оном делу спева који се зове „Харач“. Локални муслимани, бивша браћа по крви и вери, а касније истурчени, као „плахи и лакоми“, злостављали су рају тако што су их везивали за коње које су они, господари, јахали, и приморавали их да трче до изнемоглости; тукли су их бичевима, а затим, пошто нису имали новца да им дају харач, вешали несрећнике наопако, ногама нагоре, и испод њих ложили ватру, која их је гушила димом и мучила пламеном ( то се звало „смуђење“ ), све док родбина не скупи порез и не плати га. За то време, господари су јели, пили и веселили се. Матија Мажуранић је више него јасан: “Ондје крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно што се види, то је све агино/…/Када Турчин преко поља јаше, онда га никаков крстјанин не смије сусрести; него када крстјанин упази Турчина, онда се мора далеко уклонити с пута. Ако крстјанин коња јаше, мора одјахати пак водити коња на страну…Да Турчин гдјегод изненада сретне крстјана, одмах тргне нож/…/Дервишу је просто убити крстјанина“. А онда је, 1878, после Берлинског конгреса, у Босну дошла „цивилизована“ аустроугарска окупација, која је 1908. претворена у анексију. Право лице бечких цивилизатора у сребреничком крају видело се за време Првог светског рата. Први светски рат у Среберничком крају Чим је Гаврило Принцип извршио атенат на Фрању Фердинанда, почели су погроми над Србима по целој Босни и Херцеговини, па и у сребреничкој области. На Србе је, одмах по избијању рата, насрнула како војска србомрзачког Беча, тако и локални олош, маскиран у „шуцкоре“, који су, у име оданости Фрањи Јосифу, решили да се обрачунају са својим комшијама православне вере. „Црна књига“ Владимира Ћоровића пуна је страшних примера из сребреничког краја. Људи су били убијани без икаквог разлога и остављани по шумама и потоцима, да их звери разнесу. Ћоровић каже:“Светили су се чак и на мртвима, пуцајући на њихове лешине и газећи их крвнички“. Вешања тобожњих комита у Сребреници вршили су, каже он, „невешти људи свирепо и неспретно“, што је само појачавало ужасе насилног умирања. Биле су затиране целе породице: на Пашином Брду убијена су браћа Игњат, Пера и Живота Милошевић, чији је отац интерниран у логор у Араду где је од туге умро. У Братунцу су погубили Милана Дурлића јер се „истицао као добар Србин“. Ћоровић записује:“У кафани Јове Раичића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака“. У то време, новине „Хрватска“, у броју 892, писале су:“Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато јер ју воде и подпомажу по својој лојалности развикани домаћи „Срби“. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити“.То је на својој кожи осетио студент Јован Живановић из Брчког, кога су, као србијанског добровољца, заробили војници бечког цара, па га живог спалили у Сребреници. Србско становништво сребреничког краја, укључујући чак и трудне жене, морало је да кулучи за војску. Многи су, без хране и одела, кулучећи помрли, а стражари су их повремено убијали без икаквог разлога, кад год би се чуло за неки успех српске војске на фронту. Велики број Срба је интерниран у Мађарску, најчешће у Арад. Ћоровић наводи случај свештеника из Сребренице, Драга Урошевића, који је у Арад одведен са своје парохије. К und K цивилизатори робљу нису давали одмора, возили су их сточним вагонима и отварали вагоне да би светина могла да их пљује. Становници Арада су их гађали камењем и циглама. Утамничили су их у тврђавским тунелима, без покривача и сламњаче. У Араду је било и око 400 србске деце, од којих је преживело њих 30-40. Многим дечацима између 10 и 20 године биле су ампутиране руке и ноге, јер су, због влаге и хладноће, добијали туберкулозу костију. Због услова живота у интернацији, Сребреничани Мирко Поповић и Цвјетко Томић умрли су кад су пуштени кући ( Томић се, у повратку, најео хлеба и – умро ). Пљачка је била саставни део борбе против „злочестих Срба“. Војници цара Фрање убили су трговца Гашу Јованића и радњу му опљачкали. Хасан Диздаревић из Сребренице подјарио је војнике да траже новац од Крсте Петровића и његовог стрица Манојла. Новца нису имали и – убијени су. Сребренички хоџа Кланчевић, са својим саборцем Мушаном, отео је овце Митра Мирковића, Миће Рончевића и Цвјетка из Глине, а затим ову тројицу убио… Други светски рат у Сребреници и околини По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17776 православних и 17322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, кад је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм – државе, одмах су почели покољи, еда би се број православних смањио до ишчезнућа. Свештеник села Кравице, крај Братунца,Србислав Блажић, сведочио је, марта 1942. године, пред Недићевим Комесаријатом за избеглице, да су у лето 1941. усташе у јаму у Рашићевом Гају бациле осамдесетак највиђенијих Срба из Власенице. Он је сведочио и о злочину усташа над свештеницима архијерејског намесништва власеничко – сребреничког Епархије зворничко – тузланске: убијени су Милош Савић, парох милићки, Драгомир Маскијевић из власеничког села Дервенте, Љубомир Јакшић, парох у Хан Пијеску и Јанко Савић, парох кнежински. Блажић је изјавио:“Гледао сам леш почившег брата, јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а са леђа кожа згуљена“. Прогнаник Бранислав Беатовић који је, из Братунца, добегао у Љубовију, сведочио је:“У мом селу било је око 2000 Срба од којих су усташе убиле око сто, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем убијао их. Мога рођака Ратка Беатовића су убили на месту коцем по глави.“Међу усташама се нарочито истицао Мехмед Арпаџић, бивши порезник, један од команданата „Црне легије“ Јуре Францетића која је направила невиђени покољ на Дрини 1942. године. Жарко Јовановић,такође један од избеглих сведока покоља, причао је 18. фебруара 1942 да је Србима било добро док су у Сребреници били Немци. А онда су дошле усташе, које је поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао да су „босански муслимани кроз 20 година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“ Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне. Додуше, било је и часних муслимана, попут котарског предстојника Салиха Реџеповића, који је Србе штитио. Ипак, већина је била на другој страни. На Духовски понедељак 1943., кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете. Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943:“Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им притом домаћи муслимани. Огромна већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“. Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје побили су све које су затекли ( између осталог, четрдесетак деце ). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у србском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба. Сведочење Јездимира Дангића Командант Југословенске војске у Отаџбини у Источној Босни био је мајор Јездимир Дангић, кога су 1942. ухапсили Немци и одвели у логор, одакле он бежи и придружује се, 1944. године, пољским антифашистичким устаницима Бора Комаровског. Совјети га, иако се и у Пољској борио против хитлероваца, хапсе и испоручују Титу, и Дангић бива стрељан 1947, због „противнародног деловања“. Из ратног периода у Босни, остало је његово писмо хрватском команданту у селу Мемићи, у коме Дангић јасно описује узроке србског устанка у том крају: “Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говоримо о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих подвлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима изнутра.“ Дангић је нарочито био огорчен чињеницом да су Срби, после свих злочина хрватских и муслиманских шуцкора у Првом светском рату, све опростили и, како каже, „примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас./…/ Они који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа показаше се као највећи затирачи свега што је српско.“ Зато Дангић поручује хрватском официру да Срби више никад неће бити наивни. Титоистичко скривање злочина А онда је,ипак, дошло братство и јединство, које је,како рече Броз, Дангићев ликвидатор, требало чувати као зеницу ока, прикривајући ко су у рату били џелати, а ко жртве. Тако је СУБНОР у Јежештици подигао споменик на коме је писало: “Палим и умрлим борцима народнослободилачког рата и жртвама фашистичког терора село Јежештица. Изгинули од 1941. до 1944.“ На споменику се, наравно, није видело ко су били погинули борци,с пушком у руци, а ко жене, деца и старци. Није се знало које су нације, нити ко је спроводио „фашистички терор“. Али, са споменика се читало да је Јежештица остала без 18 Лакетића, 16 Милановића, 12 Богичевића, 11 Млађеновића, 8 Стјепановића…Мали број је ту био бораца, наравно (ако их је уопште и било). Већином нејач. Требало је, безличном причом о „жртвама фашистичког терора“, прикрити стварне чињенице. А онда је дошла нова стара историја.Већ почетком новембра 1991. општинске власти Сребренице забрањују кретање јединицама ЈНА преко своје територије. На питање пуковника Миленка Гаврића која би им војска била пожељна, ако ЈНА то није, добија одговор: „Овдје је пожељна једино војска са зеленом звијездом и полумјесецом“. У књизи Момира Крсмановића, „Страдање Срба у Источној Босни и Херцеговини 1992 – 1995“ читамо, опет, сведочење Славке Матић којој муџахедини Насера Орића убијају две ћерке и мужа, уз 59 других сународника, па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто…Орићевски муџахедини праве покоље, због којих ће Орић у Хагу бити осуђен као да је убијао комарце.И кад се деси 11. јул 1995, почиње прича о „геноцидним Србима“. Ко не жели да се удуби у крваву историју Босне и Херцеговине, унапред је стао на страну зла. Јер, тек ако се сагледа целина проблема, може се говорити и о злу и о злочинцима. За које, наравно, нема оправдања. МЛАДА БОСНА И БОРБА ПРОТИВ ТИРАНИЈЕ Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима. Дакле, ево стихова под насловом „Сарајево, 1914“: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/Данас све ко јуче/ Сутра се исто спрема.// И место да смо у рату/ Док бојне трубе јече,/Ево нас у казамату,/На нама ланци звече.// Сваки дан исти живот/Погажен, згњечен и стрт./ Ја нијесам идиот –/ Pa то је за мене смрт.// Ал право је рекао пре/ Жерајић соко сиви:/Ко хоће да живи нек мре,/ Ко хоће да мре нек живи!“Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака врапца (херојског српског врапца којег је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је, како би се аустрохрваштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа… И само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота. За оне који су заборавили, Жерајић је био млади Херцеговац који је 1910. године, приликом посете цара Франца Јозефа, желео да изврши атентат на њега, а кад му то није пошло за руком, пуцао је у гувернере Босне, Фрањиног оданог генерала Варешанина. Није га погодио, па је пуцао у самог себе. Генерал Варешанин изашао је из кола и дивљачки шутирао мртво тело Жерајићево. Виктор Ивасјук, зликовац са Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, дао је да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио посетиоцима. Године 1914, показивао ју је ухапшеним младобосанцима, и претио: „Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ И тако долазимо до почетка – жеравичног Жерајића, кога ће следити принципијелни Принцип. Ко су? Упочетку, била је Гимназија у Мостару, а у њој Димитрије Митриновић, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Љуба Мијатовић и Шпиро Солдо. Ратко Парежанин, познати србски балканолог, чијег су оца, Видака, у Требињу обесили Аустријанци после Видовдана 1914, а који је, као малолетник, осуђен на концлогор у Араду (иначе пријатељ Гаврила Принципа), каже да је Жерајић био „морална снага овог нараштаја“, који је национално-ослободилачке идеје спајао са борбом за социјалну правду:„Њега су тиштале патње сељака кмета, оног тврдог мученика из поробљене Херцег-Босне, који је у оскудици и сухе коре хлеба морао да напушта свој завичај и да се сели у далеке крајеве и нове светове преко Великог Океана/…/Карактер Жерајићев био је чврст као камење његовог сивог завичаја, а уверења и идеје били су за њега ВЕРА И АПОСТОЛАТ“. О Жерајићу ће његов саборац, Владимир Гаћиновић, написати брошуру „Смрт једног хероја“. Гаћиновић је био следећи надахнитељ Гаврила Принципа, с којим се момак срео 1912. године у Србији. Конспиратор и револуционар, надахнут Бакуњином, Гаћиновић се сретао с руским реметницима, пре свега есерима; упознао је и Троцког, коме је из своје перспективе писао о узроцима Сарајевског атентата. Зна се да му је Троцки замерао да је превише национално оријентисан. (Баш због тога, Гаћиновић је одбио да крене с Лењином у Русију, јер је пломбирани вагон којим су се бољшевици пребацивали на руску територију био немачки; кајзер Вилхелм је преко грофа Мирбаха желео да Русији „подари“ револуцију и грађански рат, да би је избацио с антигерманског фронта.) Ипак, и за Гаћиновића, као и за Жерајића, социјално и национално су били нераздвојни. „Младој Босни“ је припадао и загонетни Димитрије Митриновић, Митриновић који је маштао о месијанском југословенству као почетку Новог доба, Митриновић
