Борис Степанов Париз је био одлучио да пошаље своје јединице за специјалну намену у Либију. Требало је да Французи заједно са америчким и британским јединицама воде „тајни рат“ у тој земљи, богатој нафтом, која је у време Моамера Гадафија експлоатисала 1,600.000 барела нафте и 15.000.000.000 м3 гаса. То је 5% од укупне количине нафте ОПЕК-а. На Западу су одавно меркали „нафтни бунар“ Северне Африке. Либијска нафта може да се вади још 80 година, а гас – 100. А најважније за бизнис са нафтом – Либија је јако близу Западној Европи. Цена допремања до најближег комбината за њену прераду је потпуно занемарљива. Зато је у хаосу који је наступио у Либији свако желео да дође до свог дела „колача“. Али – Американци и Европљани никако нису успевали да стигну на ред. Појавила се језива конкуренција – ИСИЛ. Ситуација у Либији је постала врло компликована, терористи су 2015. чврсто засели у њој. За нешто више од годину дана они су своје војне капацитете повећали пет пута тако што су извукли оружје из Гадафијевих арсенала. Према подацима добијеним са различитих стана сада у Либији има око 12.000 исиловаца. Они не само да се активно боре са властима, већ се заједно са избеглицама на чамцима пребацују на Сицилију, и даље у Западну Европу. Нереално је веровати да се може сазнати ко је права избеглица, а ко професионални убица. Данас у Либији постоји неколико центара моћи који су на потпуно супротним позицијама, у земљи влада потпуни хаос и многовлашће. Постоје две „централне владе“ – једна у Триполију, друга у Тобруку. Оне одбијају да сарађују једна с другом, без обзира на напоре које улаже Запад. Најважније је да је под контролом Триполија и Тобрука само половина земље, а неки тврде да је и мање од тога. На југу „владају“ племена туарега и тубуа. Мање градове су између себе поделили ситнији кланови. Али је важно да сви они могу у било ком тренутку да пређу у табор ИСИЛ-а. Шарено „либијско ћебе“ се полако истеже. У тој варијанти се бушотине деле у тренутку и западне компаније ће испасти из игре. То и љути Француску, Велику Британију и САД. Они су у Либију дошли због нафте, прикривени паролом „Демократија је за човека све, без демократије ће свет пропасти“. Али Либија се у само једној „петољетки“ претворила у тврђаву ИСИЛ-а и није искључено да ће се овде оформити платформа за напад на суседне земље. А Либија није једина земља која ће моћи да прети Западној Европи терористичким нападима, па чак и упадима. Уколико ИСИЛ заузме целу Либију, а ни то није искључено, терористи ће имати контролу над читавом Западном Африком, и њима ће се прикључити нигеријски покрет „Боко Харам“. Још један важан детаљ о коме Американци најрадије ћуте. Велики део Либије није доступан никаквим средствима контроле Пентагона, ЦИА и АНБ. Нема сателита који би пробио либијску пустињу, у којој се локални становници осећају баш добро. Живећи у њој стотинама година они су се толико навикли на њу, да у песку могу да сакрију шта год пожеле. Било које оружје, чак и компоненте за прављење прљаве бомбе. Наравно, све бушотине могу да се разбију бомбардовањем, исто то се може учинити и са логорима џихадиста, а затим? Нафтни бизнис ће пропасти одједном, и заувек. А ради освајања „либијског нафтног бунара“ је уништена Либијска џамахирија, која се успешно развијала, и њен вођа, пуковник Гадафи. НАТО и Пентагон су очекивали да ће бити могућ блицкриг, али су уместо тога добили „петољетку мржње“ и незгодне терористе ИСИЛ-а. слика http://loveopium.ru/news/vojna-v-livii-gibel-mummara-kaddafi.html
