Судије МТБЈ Алфонсо Ори и Кристофер Фљуге полазе од претпоставке Младићеве кривице и припремају му немилосрдну пресуду. Испитивање сведока које је предвиђено процесом и дебате две стране које су потом уследиле, у принципу нису биле ни потребне тим судијама. Они су већ Ратка Младића назвали “саучесником злочина”. Полазећи од тога да је такво понашање судија недопустиво, Младићеви адвокати су поднели захтев Апелационом већу МТБЈ да их одстрани из процеса, но, страхују да од тог њиховог захтева неће бити никаквих резултата. Та двојица судија су се прославили као дежурни егзекутори МТБЈ који се не баве правосуђем, него насиљем над српским оптуженицима. На њиховој савести лежи читав низ изречених пресуда српским представницима, у том смислу и Радовану Караџићу који је добио 40 година затвора. Да би схватили какве силе су послале Холанђанина Алфонса Орија у МТБЈ, довољно је видети његову спољашњост. Иако постоји правило да се о људима не може судити на основу спољашњости, али ни руска пословица “Бог лупежа обележи” такође није неоснована. Алфонсо Ори веома личи на разбојника који је подивљао у шуми и замрзео нормалне људе. Неизбрисиви печат зла лежи на његовој спољашњости. Ако имамо у виду да је Алфонсо Ори оправдао косовског крвника Рамуша Харадинаја, онда слична поређења постају још оправданија. Багра се ослања на багру. Наравно, ни он, ни други судија Кристофер Фљуге се не досећају да МТБЈ није суд више инстанце и да они уопште нису свемогући владари људских судбина. Само наизглед се чини да је рад судија-крвника прост и једноставан. Пази на себе, штанцуј пресуде “демонизованим” Србима по наредбама ником познатих претпостављених. О постојању савести овде нема ни говора, из разлога потпуног одсуства савести. За такве као што је он, коначна пресуда обично долази под веома тужним околностима. Они су неверујући људи и сусрет са Вишим Судом не чекају. Но, такав суд се некад може појавити много пре завршетка животног пута. На пример, у облику духова људи које су невино осудили, који их позивају да одморе у психијатријској болници. Или у облику низа животних несрећа које са свих страна почињу да се обрушавају на њихове главе. Још је горе – у облику невоља које се обрушавају на цео њихов род. Такве судије не желе да признају истину очигледну за све нормалне људе – не чини зло, јер ће се оно теби вратити. Но, Истина лежи у заветима Православља које они мрзе. И мрзе носиоце Православља, Србе и Русе, јер су они остали једини у свету способни да се боре за ту Истину. Да стану на пут злу. Руси и Срби. Отуда и мржња. Отуда и крвници у судовима. Отуда и прогон по целом свету. Да нисмо мало претерали, називајући Алфонса Орија подивљалим разбојником? Највероватније нисмо. Ако имамо у виду да се савремена Европа добрано замрсила у густишу неопаганства и клања се идолима мултикултурализма који се кревеље на свим њеним раскрсницама. Како ту не подивљати? Највероватније ће адвокати Ратка Младића правилно предвидети даљи ток догађаја. Апелационо веће ће одбацити њихове захтеве и Алфонсо Ори, заједно са Кристофером Фљугеом, ће починити своје прљаво дело. Док су још господари ситуације. А честитим људима преостаје да посматрају то изругивање и да извуку закључке. О томе да МТБЈ представља само посебан случај масакра над православнима…
