На међународној конференцији у Адис Абеби, у Етиопији, која је била посвећена питању како финансирати развој, предлози које су гурале земље у развоју – да се оснује међувладино пореско тело, под ауторитетом УН, где би сиромашне земље добиле једнак глас приликом обликовања глобалних пореских правила – нису прошли због противљења богатих земаља које су биле присутне Eкономиста проф.Џајати Гош са Универзитета Џавахарлал Нехру (Jawaharlal Nehru University, Jayati Ghosh ), жали што су се осамдесетих година дискусије о развоју као нечему што је више од „простог смањења депривације, нешто што се пре свега односи на трансформацију“ повукле у позадину, и што је „развојна економија – чак и у мејнстрим облику, доживела судбину Кејнзијанске економије у развијеним земљама, где је прво откривена, па игнорисана, и напокон заборављена. Њено место је заузело „ублажавање сиромаштва“ Сиромаштво је издвојено из „свих основних економских процеса и системских особина које одређују сиромаштво“, тврди Гош, тако да нико у светској индустрији развоја не говори о класама, нити дефинише сиромашног човека према томе што нема имовину, јер би „то онда обавезно скренуло пажњу на концентрацију имовине на неком другом месту у том истом друштву“ У Њујорку, септембра 2015. године, земље чланице УН су усвојиле нови сет од седамнаест „одрживих развојних циљева“ да би замениле „миленијумске развојне циљеве“, којима су петнаест година уназад вођени многи светски напори у области развоја и пружања помоћи. Нови циљеви укључују и велике захтеве да се „свуда искорени сиромаштво“ и да се „за све обезбеди квалитетно образовање“. Генерални секретар УН Бан Ки Мун их је назвао „радним списком за људе и планету, планом за успех“. Заједно са овим новим циљевима, развојне институције су говориле и о потреби да се пређе са милијарди на билионе у финансирању обавеза за плаћање ове агенде. Удруживање са великим фирмама је продато као једина опција. На брифингу са новинарима пре септембарског састанка УН, главни амерички преговарач о „развојном плану после 2015.“, Тони Пипа, је рекао: - Ширина и амбиција овог програма (…) ће захтевати владина средства. Да, биће потребно политичко руковођење и политичка воља лидера влада. Истовремено, средства ће морати да надмаше оно што су владе у стању да саме обезбеде. Пипа је рекао да је природно да се пређе на већи рад и са компанијама пошто помоћ у многим земљама у развоју бледи у поређењу са количином страних инвестиција које добијају. Додао је да САД већ „повећано користе помоћ као начин да искористе и катализују друга средства. (…) (па се она) здружује са другим типовима инвестиција“. Међутим, корпоративно преузимање помоћи није само ствар кофинансирања пројеката са донаторима. Велике корпорације се појачано укључују у прављење и достављање пројекта, обликовање политике и доношење агенде. Џен Кејтс из Кајзер фондације (Kaiser Family Foundation) је рекла: „Заиста је дошло до концентрисане смене и промене у конерзацији у приватном сектору.“ И „без обзира да ли је то из личног интереса, економских разлога или због осећаја да су део глобалног друштва“, рекла је Кејтс, компаније су сад укључене у помоћ и развој „на начин на који то нису биле пре двадесет или петнаест година“. На страници сајта Гардијана, коју спонзоришу Пирсон (Pearson), издавач и мултинационална едукација, компаније добијају простор ако се укључе у развој. Алан Памба, потпредседник ГСК (GSK, Glaxo Smith Kline) за Источну Африку каже: „Развијање лекова и вакцина и старање о томе да буду доступни је допринос који ми можемо да дамо.“ Дејвид Кајн (David Kyne), директор консултантске фирме специјализоване за „комуникацију у области здравствене заштите“, каже да компаније морају да препознају да је „у њиховом интересу да се укључе“, наводећи пример источно-афричког млина за брашно који је покренуо иницијативу за контролу маларије, делећи радницима заштитне мреже против комараца и постарао се да добију дијагностичке тестове и лекове. „Одсуство због маларије је опало за 80 одсто“. Тара Нејтан (Tara Nathan), извршни директор за међународни развој у Мастер Кард-у (Master Card), каже да би људи просто требало да пусте приватни сектор да ради оно што најбоље зна: Профитабилност је одржива, помоћ је привремена. Два и два ће дати пет ако приватни сектор користи сва наша допунска средства – технологије, људе, експерте, иновационе способности – а не само паре – да помогне да долари за развој оду даље. Говорећи о томе зашто се компаније труде да се укључе у помоћ, Пипа је прокоментарисао: Оно питање одрживости, мислим да је то нешто у чему се они боре сами са собом. Из њихове сопствене перспективе као предузећа, како ће да опстану и да расту како време одмиче? (…) Искрено, и они виде прилику у тржиштима у развоју и подручјима света који расту. У Африци је клика неких од најбрже растућих економија на свету. Питање, указао је, није било да ли треба пословати са предузећима, већ: „Како наћи тачку пресека приватног улагања и приватних предузећа да током времена стимулишу и одрже развојне циљеве на начин који је одржив? Који је одржив економски, а такође и еколошки.“ Наравно, традиционалан начин да се осигурате да ће компаније да се понашају одговорно и одрживо је да њима управљате. Да би то постигле, земље широм света су, на пример, усвојиле законе о минималној заради и еколошке прописе. Али, добар део званичног наратива о разлозима због којих се компаније повећано укључују у помоћ подразумева – или искоришћава – кратко памћење. Полази од претпоставке да смо заборавили контекст: деценије дерегулације и пропалих покушаја да транснационалне корпорације одговарају за своје понашање. Уместо закона који ограничавају моћ транснационалних корпорација, имамо добровољне иницијативе и пројекте корпоративне друштвене одговорности. Док су компаније пригрљене као кључни „партнери“ у помоћи и глобалном развоју, језик на коме се говори о њиховој одговорности је постао све слабији. Како је приметила Ранџа Сенгупта (Ranja Sengupta) виши истраживач у Мрежи трећег света (Third World Network): „Ако велики приватни сектор поштено плаћа порез, пребацује технологију и дозволи политички простор за земље у развоју да следе своје развојне циљеве, онда ће питања развоја бити решена у великој мери.“ Тужни подсетник на ову стварност је стигао у месецима после септембарског самита УН 2015. године, када су договорени нови глобални циљеви. Међународна конференција у Адис Абеби На посебној међународној конференцији у Адис Абеби, у Етиопији, која је била посвећена питању како финансирати напредак развоја, предлози које су гурале земље у развоју – да се оснује међувладино пореско тело, под ауторитетом УН, где би сиромашне земље добиле једнак глас приликом обликовања глобалних пореских правила – нису прошли због противљења неких богатих земаља које су биле присутне. Уместо тога, „завршни документ“ конференције у Адис Абеби ставља приватна улагања на прво и централно место будућности развоја, охрабрујући јавно-приватно партнерство и друге форме приватног улагања. Језик којим се гарантује да ово заиста подржава одрживи развој, унапређује људска права и да постоји одговорност према сиромашним друштвима – представља реткост. У Лондону, Нурија Молина (Nuria Molina), политички директор НВО која се зове Action Aid UK , каже да су се корпорације појавиле као све утицајнији играчи у развоју, управо због дерегулације. „Корпоративна друштвена одговорност се појавила пре пар деценија управо као одговор на дерегулацију. Ако имате закон и политику, ускладите се са тим правилима и онда вам ово не треба“, рекла је она. „Приватни сектор све више – и то као резултат неолибералне парадигме – оперише у безаконитом свету, па се корпоративна друштвена одговорност види као начин да се надомести овај недостатак правила и да би се изборио са сликом да је стварно немилосрдан.“ За донаторе помоћи и НВО, кеш који корпорације могу да дају за развојне пројекте је свакако привлачан. Али, Молина каже, он је праћен идеологијом – веровањем да „послови“ и „економски развој“ могу да дођу једино кроз приватни сектор. Делимично сматрам да је то веома реактиван смер – према фискалним трендовима у земљама донорима, према ономе где ћете набавити новац. Ту је такође и фактор комплекса ниже вредности. Мислим да развој и јавни сектор цивилних услуга – од времена неолибералног преокрета – има веома снажан осећај инфериорности, да мисли да је приватни сектор много бољи, много паметнији, много гламурознији. Идеја „што мање уплитања државе – то боље“ је постала јако утврђена. Као резултат тога, агенције за развој „имплицитно подржавају целу дерегулациону агенду, која је потпуни неуспех чак и у развијеним земљама.“ У Њу Делхију, економиста проф. Џајати Гош са Универзитета Џавахарлал Нехру (Jawaharlal Nehru University, Jayati Ghosh ), жали што су се осамдесетих година дискусије о развоју као нечему што је више од „простог смањења депривације, нешто што се пре свега односи на трансформацију“ повукле у позадину, и што је „развојна економија – чак и у мејнстрим облику, доживела судбину Кејнзијанске економије у развијеним земљама, где је прво откривена, па игнорисана, и напокон заборављена. Њено место је заузео фокус на „ублажавање сиромаштва“. Развојна агенда УН, са својим безбројним циљевима и метама, оваплоћење је ове нове стварности, према Гошовој, и фокусирана је радије на „ублажавање стања оних који су означени као сиромашни, него на трансформацију економија у којима живе“. У папиру из 2015. године, како каже Гошова, „чак и тај фокус на олакшавање сиромаштва баца врло ограничен поглед на то шта је заправо сиромаштво и како настаје“. Сиромаштво је издвојено из „свих основних економских процеса и системских особина које одређују сиромаштво“, рекла је она, тако да нико у светској индустрији развоја не говори о класама, нити дефинише сиромашног човека према томе што нема имовину, јер би „то онда обавезно скренуло пажњу на концентрацију имовине на неком другом месту у том истом друштву“. Резултат? Погрешно навођен, уски „фокус на конкретне интервенције – микрорешења која завршавају посао у засебним случајевима“, и „разматрање како могу бити модификована и извајана“. извор: http://fakti.org/globotpor/zapad-dozvoljava-samo-vecitu-borbu-za-ublazavanje-siromastva
