Кажу да Црна Гора празнује првих десет година од дана стварања независне републике. Очигледно ризикујем да испаднем политички некоректан, али ипак морам питати: а зашто, да ли су пре тога Црногорци можда осећали репресију од стране Београда? Како су то Срби успели да експолатишу Црногорце, који су такође били Срби из Црне Горе? Какви су то подземни ослободилачки токови нарастали у црногорском народу, који су га потом довели до ослободилачког порива? Нема никога да ми то писмено објасни, а бесмислена тумачења западних политиколога очигледно су намењена глупацима. Признајем, подесило се тако да сам боравио у Црној Гори баш у моментима тих историјских прелома и ништа осим бола отуда нисам изнео. Људи су лоше живели, цветао је шверц и криминал је постао газда ситуације. Једино што ја нисам стекао утисак да се то чини по указима из Београда. Штавише, сасвим супротно. Стекао се утисак да је Београд ослабљен после акције “Милосрдног анђела” испустио контролу над својом провинцијом и тамо су се дочепали власти људи социјалног дна. Истина, тада су ти људи уверавали Црногорце да ће без Србије код њих настати рајски живот. Сада ти исти људи уверавају Црногорце да их рајски живот чека у НАТО пакту. Јасно да они не раде за интересе друштва, него да извршавају улогу англосаксконских лакеја за солидну награду. Није искључено да ће то искуство искоришћавања њима још затребати и да ће бити пренето на људе социјалног дна у Војводини и у јужним областима Србије. Јер стара римска девиза “завади па владај”, која је постала главним принципом спољне политике англосаксонаца, није нигде исчезла. Јер у овој девизи постоји допуна у виду тога да је људски разум – празан лонац. У њему ће се кувати оно што тамо ставиш. Узгред, у Украјини такође постоји читава велика скупина људи који се свакодневно радују свом ослобођењу од “московсе репресије”. Својевремено, та “репресија” је резуртирала процватом републике и њеним уласком у број најразвијених земаља у свету. Сада се она муњевито обрушава у пропаст под руководством америчког инструктора за скакање без падобрана, и радосно се кикоће слушајући звиждук ветра у ушима. Зато што лонац, подгрејан на огњу русофобије, у њој кипти са страшном снагом. Убеђен сам да се најпоузданије средство супротстављања англосаксонском начину владања над светом огледа у томе да им се не дозволи да завађају народе. Тачније речено, да се поново уједињују они народи који су били насилно или обманом раздвојени. Из неког разлога ја верујем да наступа управо такво време. Најважније је да ми научимо да не дозвољавамо људима са дна да се пробију до власти.
