Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма како необично звучало, могао би бити пристанак Приштине да са Београдом потпише Бриселски споразум.Тако су показали да су „тимски“ играч, чиме су учврстили темеље такозване „косовске независности“, пењући се степеницу по степеницу, истрајно ка свом циљу. Тај циљ није да их призна Србија, него Уједињене нације, свет — чиме им се легално отварају врата да остваре своје снове. Неко је једном рекао да је данашње међународно право више стављено у службу „васпитача“ него што се користи као оно што би по дефиницији требало да буде. У том духу Албанцима је Косово заиста послужило — и још служи — за манипулацију Западом. Оно је њихов „тројански коњ“ у међународној политици. Јер када дође време, и када албанска нација процени да је сазрела ситуација за још „једно Косово“, да ли у Црној Гори, Македонији, Грчкој, али и на југу Србије, ко ће их зауставити и чиме? Оне западне земље које су признале Косово, признале су и референдум косовских Албанаца из 1991. године који је проистеко из Декларације о „Косову као седмој републици у СФРЈ (1990)“ — којом су желели да искористе Устав тадашње СФРЈ и изгласају на новом референдуму право на самоотцепљење како би се припојили Албанији. Ако је Запад преко Ахтисаријевог плана, који је део косовског устава, а у коме се помиње и тај референдум, признао Косово, који ће им изговор бити да то не ураде када овај модел буду следили и Албанци у Црној Гори или Македонији, Грчкој, на југу Србије… Косово тако није тек „обичан“ преседан, него преседан у преседану, јер се његова самопрокламована независност ослања на ретроактивно призавање тог референдума. У Македонији је већ, као и на Косову почетком деведесетих, проглашена албанска „Република Илирида“. У Црној Гори Албанци већ одавно траже аутономију. Најгласнији су били кад се Црна Гора одвојила од Србије, али очито су проценили да још није дошао њихов тренутак. Југ Србије одавно тражи линк који би их повезао са Приштином. Кључни безбедносни ризик за Србију је „Велика Албанија“ Последњи у низу био је покушај формирања албанских општина на југу Србије као одговор на формирање Заједнице српских општина на Косову. Тек, иако изгледа да документи, које Албанци уредно прослеђују на две адресе — Брисел и Вашингтон, немају неку политичку тежину, судећи по моделу Косова, биће да ће у неком тренутку бити и те како битни. Ако и када Косово буде добило, макар и као посматрач, столицу у УН, моментално ће расписати референдум о припајању Албанији. Ако и када Албанци у Црној Гори добију аутономију, а хоће, тражиће прво специјалне везе са Тираном, под изговором права мањина и људских права по косовском рецепту… И тако ће то трајати док Европа не буде суочена са свршеним чином и присиљена да поједе чорбу коју је сама закувала, све не верујући да политичка идеја као што је „велика Албанија“ за једну нацију, јесте и биће легитиман циљ докле год га не оствари, не мислећи по коју цену и којим средствима, макар и проливањем крви, своје и туђе. Јер само ко не познаје традицију Албанаца може да мисли да је њихова беса само део фолклора. Аргумент Приштине за ратну одштету: Србија је окупирала Косово Неке пројекције које долазе од албанских теоретичара говоре да би се овај пројекат могао остварити за мање од седам година јер, како су у својим анализама истакли, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Опширније: http://rs.sputniknews.com/autori/20160507/1105479587/kosovo-presedan-velika-albanija-evropa-zapad.html#ixzz480frCvHq
