Мића Дрмончић је сваког дана долазио на посао из Приштине у Грачаницу – бициклом. Улице Приштине / Фото: Иван Максимовић – КМ Новине Ако пођемо од претпоставке да смо сви добри, ми који смо живели и волели Приштину, најбољи међу нама био је Миомир – Мића Дрмончић. Ако претпоставимо да смо мање- више лоши људи- он је једнако био добар. Није се могао упоредити ни са ким другим, јер је просто био посебан. Када смо сви отишли из Приштине, породица Борисава- Боре Дрмончића, бившег логораша, остала је у својој кући са чврстим заветом да је никада не напусти и не прода. Многи су се чудили тако тврдој одлуци којој су Дрмончићи остајали доследни. Неки су осуђивали, неки су претили, други пак досађивали нудећи суме које они нису желели нити да упамте… Јер породично огњиште за њих је била светиња. Седамнаест година нијe мало. По неколико месеци остајали су без струје, без телефона. Фасада куће је сва “изубијана“ каменицама које су даноноћно летеле. Код лекара нису могли. Долазили су у Грачаницу некада и по неколико километара пешачећи. Други пут је стизала хитна помоћ из Грачанице. Некада нису могли ни да изађу из куће јер им је улаз био затрпан шутом и малтером. А десило се и изметом … Дрмончићи се нису жалили. Чували су достојанство и подносили стоички све што их је сналазило, а набрајању невоља не би било краја. Заувек спуштене ролетне говоре више од сваке таме. Када су измењени називи улица, Мића није дозволио да скину таблу са његове куће. Тако и данас стоји ћирилични натпис „ Улица Козарачка“. Када су им поткопавали ограду, он је поправљао.Када је багер почео да се ломи, они који су то радили уплашили су се. Старије комшије шапутале су како је то опомена и да је грехота. Дрмончићи нису мрзели оне који су их прогањали. Нису одговарали на увреде.И нису говорили никада ни за кога ништа. Гледали су у свој тескобни дан под ролетнама. Мића је сваки дан долазио на посао из Приштине у Грачаницу- бициклом. Они који знају како је Ветерник стрмо брдо које се спушта ка граду, знаће како је то био велики подвиг свакога дана бициклом уз брдо, низ брдо по два пута дневно. О другим опасностима које су га сусретале он није причао. Јер, није одустајао. Пре три године умро је отац Бора, бивши логораш Матхаузена, који је тамо преживео чупање ноктију. Још се није навршила година како је изненада преминула Милијана, његова кћи. Она није могла бити сахрањена поред оца јер је тај део гробља толико зарастао у коров да је било немогуће прићи. О сахранама и животу ових мученика писали смо тада када смо их сахрањивали. Сахрана Миће Дрмоњчића / Фото: Радмила Т. В Да, Мића Дрмончић изгубио је живот бранећи завет свога оца. Како су га временом све више салетали „купци за кућу“ он је бициклом проналазио путеве, некад около, некад прече, да не би морао баш свакоме да даје одговор како кућа његовог оца није на продају. Пре десетак дана, узео је пони бицикл да би се лакше спуштао споредним улицама насеља Ајвалија и тако брже стигао код старе мајке и болесног брата о којима је бринуо. Уместо да стигне у време када је обично стизао, стигао је позив полиције. „Ударио је бициклом у зид , у болници је“. Прсла лобања, крварења на мозгу, хематоми, кома. Лекари у Приштини као и они у Београду, у својој пракси нису видели такав случај „пада са дечје бицикле“. Породица је у шоку, надала се, борила се, молила се за његов живот све до јуче. Али, супруга Ђурђа захваљује се свима који су се трудили да спасу његов живот. Нема осуде. Кога осудити а можда не погрешити? Правда је спора, али ипак доступна. Мука остаје као сведочење. Мук у Грачаници, мук у малој Приштини од двадесетак душа. Радмила Тодић- Вулићевић извор: http://www.kmnovine.com/2016/04/st25.html
