Борис Степанов Путовање Реџепа Ердогана на ону страну океана се испоставило да је близу промашаја. Он је у Вашингтон ишао да поправи имиџ, али његово обезбеђење је организовало гужву с новинарима и људима који су протествовали код Брукингског института. Телохранитељи су били груби, па су чак покушавали да незгодне особе отерају из сале у којој је требало да говори Ердоган. Применили су силу и када су терали америчке новинаре и правнике који су желели да изразе протест против тортуре штампе у Турској. Само захваљујући чињеници да се умешала полиција успели су да избегну масовне сукобе. Уосталом, Ердоганово обезбеђење је деловало жестоко, а то им није било први пут. Тако је у току посете њиховог шефа Еквадору његово обезбеђење на очиглед избезумљених новинара пребило женске активисте правног покрета који се залагао за заштиту Курда. Турски лидер је заиста рачунао на путовање у Вашингтон. Он је замолио за лични сусрет са Обамом, али домаћин Беле куће му је само у пролазу поклонио пар минута. Нешто мало више су са господином Ердоганом комуницирали државни секретар Џон Кери и потпредседник Џо Бајден. И то је било све. Није се успело ни у поновном успостављању имиџа „пријатеља САД-а“ у очима међународне јавности, као ни у побољшањуодноса. А то је и био главни разлог посете Сједињеним Државама. Амерички естаблишмент је Анкари наговестио да је забринут ситуацијом у вези са Сиријом (пуцњава по сиријским Курдима), са гушењем независних медија и везама са ДАИШ-ем. Непослушност Ердогана и његове околине раздражује Вашингтон. Западни аналитичари не искључују да у било ком тренутку могу Ердогана да замене послушнијим политичарем који ће све учинити како би на турско тло вратио „америчку демократију“. Медији, лојални Ердогану, стално се баве „антиамеричком пропагандом“. Сваког божјег дана они само и пишу о томе да су САД врло бесне на Турке због њихових империјалних амбиција. Новине, радио и телевизија које контролишу Ердоган и његово окружење говоре да Реџеп Ердоган све ради како треба, а да кривце треба тражити у Бриселу и Вашингтону. Турке неће да приме у ЕУ због Американаца (они, као, инсистирају да се Турска не прими), неће милијарде евра да дају за избеглице и остало. „Хладан туш“ у Вашингтону би морао да делује не Ердогана. Дали су му време да размисли и да се поврати. Иначе из „поузданог“ партнера он брзо може да се претвори у отпадника. То се у историји већ дешавало. Да се само присетимо судбине Садама Хусеина, Моамера Гадафија. То је било на Блиском Истоку. А шта су Сједињене Државе радиле са својим пријатељима из Латинске Америке? Тамо су у 20.веку диктатори мењани мал’те не сваке године. Можда би вредело да се поново прочита дивну књигу „Патријархова јесен“ генијалног Габријела Гарсије Маркеса?
