Србија је окупирана земља, а Срби су народ окупиране свести. Дефинитивно. Коме то још увек није јасно нека погледа јутрошње наслове новина, нека послуша вести најзначајнијих електронских медија. Дан после… Нас 15 до 20 хиљада окупило се јуче (20.02.2016.) да изразимо незадовољство чином издаје српских властодржаца, који су ономад и формално, скривени иза скупштинских клупа, предали суверенитет своје земље једној злочиначкој организацији. Да искажемо протест и подигнемо глас. Дошли смо иако није било ни озбиљне медијске промоције, ни атрактивних говорника, ни јасних идеја шта после тог скупа. Дошли смо да искажемо да смо против НАТО-а, не зато што не разумемо, као што нам је поручио Драган Шормаз, шеф српске делегације у Парламентарној Скупштина НАТО-а, већ зато што разумемо! Уосталом и није важно зашто смо дошли. Било нас је најмање 15.000 и као такви морали смо бити некакава слика, а наша порука некаква вест у данашњој Србији, када се Николић или Вучић не могу појавити на скупу где има више од хиљаду људи а да не буду извиждани и извређани. Па, ипак, нема нас. Нема порука са говорнице, нема величанствене шетње до руске амбасаде, нема чак ни „анализа“ дежурних нам „аналитичара“. Нема нас не само на насловним страницама, већ ни на интернет порталима мајнстрим медија. Међу педесетак вести на политикином порталу нема ни речи о преко 15 хиљада људи који износе став о тренутно најважнијој политичкој теми у Србији. У Новостима такође. Нема ничега о нама чак ни у Куриру, који је наводно у рату с Вучићем. Истина, поменули су нас на РТС-у. Нас, неколико стотина! То је ваљда мање од хиљаду, залуђеника. Тек да се зна да не нападају вучићевци Бујошевића узалуд. Једноставно, нема нас. Не постојимо. А толико нас је намрштених људи са камерама и мобилним телефонима снимало са стране. Ваљда за личне архиве. Али, то није цензура. Чак ни ауто-цензура, како је сада модерно да се каже. Нису то ни они, никад идентификовани, батинаши који свако мало издеветају неког новинара који заинтачи да напада Вучића и његову борбу за будућност наше деце. То је сигурно нешто много, много, страшније и опасније. Јер, која би цензура, који страх од губитка функције и привилегија, заплашила такве интелектуалне и моралне громаде, такве борце за истину и слободу медија, такве симболе независног новинарства у свим режимима, какви су Љиљана Смајловић или Ратко Дмитровић. Ма, хајте, молим вас. То мора да је неки много већи и јачи страх. Страх од окупатора, рецимо. И од ДАНА ПОСЛЕ, у окупираној Србији … И тако је нестало нас 15 хиљада. Али, појавићемо се ми већ негде. Не може толико људи тек тако нетрагом нестати. Баш као ни толико крви колико је НАТО пролио по Србији. Као ни споменик Милици Ракић… Да, појавићемо се МИ, већ негде и некако. А знамо шта треба и за тај ДАН ПОСЛЕ…
