Шта је већи проблем? То што је Габријел Ескобар био у Београду и Приштини заједно са Мирославом Лајчаком или што је у фасцикли донео нови предлог за Заједницу српских општина утемељен на „источнобелгијском моделу“!? Са једне стране, наиме, остаје упитно: која је и каква је функција Габријела Ескобара? У реду, САД су и даље најважнији […]
ЛАВРОВ СЕ УКЉУЧУЈЕ У ПРЕГОВОРЕ ОКО КОСОВА!?
Шта је већи проблем? То што је Габријел Ескобар био у Београду и Приштини заједно са Мирославом Лајчаком или што је у фасцикли донео нови предлог за Заједницу српских општина утемељен на „источнобелгијском моделу“!?
Са једне стране, наиме, остаје упитно: која је и каква је функција Габријела Ескобара? У реду, САД су и даље најважнији екстерни чинилац регионалне безбедности Балкана, амерички дипломата је специјални изасланик, што му даје специфичну „политичку тежину“, он се не може игнорисати, нити избегавати.
Промена формата преговора Београда и Приштине
Међутим, у овом конкретном случају, током управо организоване посете позиција Ескобара нешто је другачија. Наиме, још од чувеног извештаја Генералног секретара УН од 28. марта 2008. године (S/2008/211) западни део међународне заједнице кренуо је у процес „зидања легислативне конструкције“, захваљујући којој ће преговоре изместити из Савета безбедности УН и пребацити их у органе ЕУ.
Није трајало кратко, било је ту и невероватних формулација и накарадних тумачења докумената на које су се креатори ове „конструкције“ позивали, али, све у свему, зато смо данас ту где јесмо. Зато више немамо Мартија Ахтисарија или „Тројку“ као медијаторе које уз сагласност Савета безбедности именује Генерални секретар УН, већ Мирослава Лајчака као изасланика ЕУ.
Шта онда заједно са Лајчаком тражи и Ескобар? Да ли су САД чланица ЕУ? Образложење које нуди Лајчак, да је „путешествије“ заправо слање поруке о томе како ЕУ и САД блиско сарађују и имају „заједничке интересе“ на Балкану, можда је довољно за чаршијске расправе, али у „службеном промету“ не може бити прихваћено.
Грубо мешање Америке
И због тога што се такве поруке могу наговестити на много начина, није нужна заједничка посета, али пре свега због тога што испољени приступ, и у протоколарном и у политичком смислу, представља грубо мешање САД у преговоре којима руководи ЕУ.
Да ствар буде гора, половином 2021. године Лајчак је заједно са Метју Палмером, још једним америчким изаслаником, боравио у Приштини, у том формату већ се разговарало о косовско–метохијском питању, па сада посета са Ескобаром представља својеврсни наставак, претвара се у нову праксу.
У тој новој пракси, уместо изасланика ЕУ као посредника у преговорима добијамо изасланике ЕУ и САД као посреднике.
Ко их је овластио да мењају формат?
На основу чега? Ко их је овластио да мењају формат и мандат? Ако већ због специфичне „политичке тежине“ није могуће игнорисати и избегавати Ескобара, није ни могуће игнорисати покушај обликовања нове праксе, исто као што треба избегавати заједничке састанке са њим и Лајчаком као посредницима, пошто се тако даје легитимитет промени посредничког формата.
Уосталом, ако сада Ескобар долази заједно са Лајчаком као посредник, зашто у ово не би могао да се укључи и специјални изасланик именован од стране Сергеја Лаврова? Када САД и ЕУ једнострано мењају праксу, због чега и Русија не би деловала једнострано?
Са друге стране, скандалозан је предлог о некаквом „источнобелгијском моделу“. Ту сада долази до изражаја и кључни разлог за промену праксе.
Лајчак нема снагу да нешто овако предложи, а камоли „прогура“ у даље разговоре. Упарен са Ескобаром, попут јунака у вицу о мишу и медведу („Чујеш медо како тутњи док заједно корачамо!“), охрабрио се чак и да шаље врло провокативне, па и увредљиве поруке и косовско–метохијским Србима и Београду.
„Можда је право време да Мирослав Лајчак каже шта жели, као разумна страна?“, написала је новинар Љубица Гојгић као реакцију на став словачког дипломате да „нико разуман не жели Републику Српску на Косову“.
Безбели, нема у жељама Срба ни разума! Шта ко жели није уопште релевантно за даље разговоре. Жеље су једно, обавезе и могућности друго. Бриселским споразумом су утврђене обавезе и наговештене могућности, то је, када се говори о Заједници српских општина, једини оквир унутар ког се ова ствар може разматрати. У том погледу, такође, полемике о „источнобелгијском моделу“ представљају чисту глупост.
Шта је источнобелгијски модел?
Са сложеном унутрашњом структуром, Краљевина Белгија организована је на различитим нивоима територијалних самоуправа од три регионалне (Фландрија, Валонија и Брисел), преко једанаест покрајинских, до немачке језичке заједнице у девет општина на истоку земље (уз границу са Немачком).
Ова област, чија је аутономија најпре имала културно-језичку, медијску и образовну димензију, а затим се проширила на туризам, просторно планирање, јавно здравље и социјалну политику, саставни је део региона Валоније и провинције Лијеж. Самим тим, ингеренције самоуправе су лимитиране, а примена бројних могућности зависи и од централних, регионалних и покрајинских регулатива или одлука надлежних институција.
О ономе што је садржај и суштина Бриселског споразума нема ни говора. Још један је проблем што би се овако формирана ЗСО представила као огроман, готово непојмљив уступак албанске стране, због чега би се ни мање ни више, баш од Ескобара и Лајчака, заузврат тражило признавање лажне државе од стране Србије.
Сценарио на који су многи упозоравали…
Упозоравано је на овакав сценарио претходних година, па и непосредно након потписивања Бриселског споразума, али у српској политици увек је довољно паметнијих који не хају за упозорења. Мада би, након почетног испипавања пулса, требало сачекати неки „разрађен папир“ о „источнобелгијском моделу“, на „прву лопту“ посматрано, парадоксално делује да се у појединим сегментима више самоуправе може добити применом Ахтисаријевог плана, него онога што нуди наведени пример.
У сваком случају, и те како су проблематичне обе ствари. Како покушај увођења нове преговарачке праксе, тако и легитимизације „источнобелгијског модела“ којим се мењају суштина и садржај ионако (по српске интересе) лошег Бриселског споразума.
Ескобар и Лајчак немају мандат да мењају преговарачки формат, а нису ни овлашћени да мењају потписано у Бриселу. Могу да пробају, по кафанском принципу „ако прође, зашто се и Лавров не би укључио: САД и ЕУ мењају преговоре Београда и Приштине — као у кафани“, и то је легитимно.
Само, нема ниједног разлога да у Београду било ко на то пристаје, а има пуно разлога и да се због обе ствари већ сада реагује. У супротном, променом праксе мењаће се и принципи, чиме ће преговарачка позиција постајати лошија.
Душан Пророковић / Спутњик
