Одавно је већ запажено да ми Срби бадњак доживљавамо готово као људско биће. Писао је о њему онај духовито-потресни есеј Момо Капор, народ му спјевао пјесме, а сваког Бадњег дана се неко од људи који су студирали богословље сјети чуђења наших хеленских колега који би нас опоменули: „Ви Срби све Бадњаце родзаце, па родзака у […]
Одавно је већ запажено да ми Срби бадњак доживљавамо готово као људско биће. Писао је о њему онај духовито-потресни есеј Момо Капор, народ му спјевао пјесме, а сваког Бадњег дана се неко од људи који су студирали богословље сјети чуђења наших хеленских колега који би нас опоменули: „Ви Срби све Бадњаце родзаце, па родзака у ватру!“
Писали су многи о нашим обичајима, објашњавали их паганским остацима и хришћанском симболиком и свако углавном видио оно што налази у себи: пагани – паганина, Хришћани – витлејемску ватру у пећини у којој Сина Божијег рађа Дијева Пречиста…
И Бадњак је заиста за нас нека врста рођака. Када му пођемо на Бадње јутро, ма колико били помодни и блазирани, чак и они који се кроз годину савијају како сви вјетрови дувају, модни, цивилизацијски и политички, некако се врате бар у жељу да буду нешто предачко и да виде неко своје исконско ја. Више сам и престао да се изненађујем када ујутро у 5.часова видим људе које познајем из Фоче, поклонике стила и промјене, како у чизмама и вуненим чарапама и у обавезном војном комбинензону и јакни, са шајкачом или шубаром, крећу са нама у Бадњаке.
Али као и све данас: траје то дан или два. Бадњи дан, Божић, у најбољем случају до Дана Републике или Светог Василија.
Након тога се по фочанским контејнерима појављује читава шума бадњака. Прислоњени уз канте, убачени да из њих вире, они су одрадили „своје“ – учествовали су невољно у такмичењу „чији је бадњак већи и бољи“ и након тога су одбачени.
Да, то су наши одбачени рођаци.
Попут не једног сина и брата који се стиди мајке и оца и брата на селу и у варошици – иако можда уредно од њих добије, осим брижног погледа и телефонског позива, и понешто скорупа и печенице. Ми смо постали друштво које више не чине Радосав и Љепосава већ друштво које чини невидљиви и чекани Мишо, увијек одсутан и увијек присутан и ишчекиван.
Тако ми тај Бадњак посјечемо, опјевамо, принесемо и одбацимо. Знам: не сви. „Ево, оче, ја то никад не радим“. Али не познајем никога ни да ради било шта друго недостојно човјека – па нам је тако како је.
Човјек воли родитеље онолико колико брине о њима када више не живи са њима. Човјек воли пријатеља онолико колико му је стало када се заврши дружење. Човјек Бога воли онолико колико држи до Његовог погледа када га нико осим Њега не гледа.
Србин држи до предачких малих обреда онолико колико их поштује другог дана Божића. Да ли смо то себе бацили у контејнере?
Дарко Ђого/ИН4С
