Проћи ће и ова пошаст, као што свака прође, и неће се за њом збрајати колико је умрло већ колико је преживело? Не болест, но колико је преживело себе саме, колико није презрело човека у себи и човека у другоме, колико је носило крст и колико је понело јарам мислећи да чине добро ако не […]
Не постоји слобода која се потписује, постоји пресуда…
Проћи ће и ова пошаст, као што свака прође, и неће се за њом збрајати колико је умрло већ колико је преживело?
Не болест, но колико је преживело себе саме, колико није презрело човека у себи и човека у другоме, колико је носило крст и колико је понело јарам мислећи да чине добро ако не чине ништа..?
Поделили су нас на вакцинисане и невакцинисане.
Не, нико нас није поделио – сами смо то учинили, они су само стајали по страни и гледали докле смо спремни да идемо?!
Ђаво вазда стоји по страни и гледа како се човек, оно што је било човек, труди да га задиви.
Верујем да се и ђаволу згади…
Да ли сам вакцинисан – нисам!
Да ли сам вакцинисан – јесам!
Нећу дозволити да ме то одређује као човека и нећу дозволити да ми то одређује човека, никада и ни по коју цену!
Јесам ли слободан ако ми неко изда ћитап на којем пише да јесам, а брата ми распињу у окове?!
Никакво ми зло није учинио али и то је сасвим довољно да у њему видим сушто зло?
Што ће њему више да пребију кичму то ће моја бити тврђа?
Слободан сам онолико колико то нису они који ми баш никакво зло нису учинили..?
Гостићу се корацима који нису моји и веровати да сам победио звер тако што сам проговорио урликом и запарао канџама?
Не, није ово борба за здравље људи, није то никада била, ово је лов, хајка, потера за пленом у којој ђаво само стоји по страни и навија.
Нису ни вакцине, нити најављени аусвајси повод овоме тексту, они су тек форма, суштина смо ми.
Суштина је очајна, суштина је да се безмало презиремо, суштина је да бисмо једни друге за гуше и очи, суштина је да смо постали бедна форма, ништа више од тога!
Еј, људи, што сад сејемо- жњећемо довека, побогу!
Кад се запати то зло семе нема тога што ће га раскоренити!
Није ово подела, ово је кањон, ово је јама у коју бисмо једни друге живе…
Није то тек папир који ће некоме омогућити да крочи негде већ тапија на слободу!
Тапија која ће бити оков и за онога ко је има и онога ко је нема!
Тапија да пристајемо на ланац уместо букагија, а слобода је колико ланац допусти…
Све ће проћи и ништа проћи неће…
Звери које смо данас једни другима сутра неће бити крпењаче…
Борба за слободу није трка у којој ће неко победити но циљ кроз који ћемо заједно проћи, у супротном ће циљ вазда узмицати.
Данас нам потурају папир као слободу, сутра ће се тај папир окаменити, а међу зидовима нема слободних ма с које стране били..
Не желим да живим у лажи како сам довољно добра учинио тако што нисам учино никакво зло, јер од ћутње и пристајања нема већега зла!
Човека питам како је а не да ли је вакцинисан!
Човека тражим у души а не у рамену, пелцованом или не.
Два папира признајем: лист књиге и тоалет папир, трећи не постоји!
Понављам, што данас посејемо- жњећемо довека!
Не постоји слобода која се потписује, постоји пресуда…
Није ово борба за здравље већ плен, а ђаво само стоји са стране и пита се откуд толко пакла зовемо слободом..?
Михаило Меденица/ИН4С
