Како ћеш ме уставити пред Цетињем? Стаћеш пред мене, и шта..? Нећеш ми дати да дођем тамо где сам већ стигао много пре него што смо стали један пред другог… Водиш мржњу да те куражи, ја само човека… Чији си тако гневан и љут? Знају ли ти гробови где си? Јеси ли се гласнуо коме […]
Како ћеш ме уставити пред Цетињем?
Како ћеш ме уставити пред Цетињем?
Стаћеш пред мене, и шта..?
Нећеш ми дати да дођем тамо где сам већ стигао много пре него што смо стали један пред другог…
Водиш мржњу да те куражи, ја само човека…
Чији си тако гневан и љут?
Знају ли ти гробови где си? Јеси ли се гласнуо коме да ћеш у заседе?
Пита ли се ко што те нема за трпезом, у постељи..?
Нико!
Ти си овде од памтивека нов…
Па, што ме устављаш туђине на својему, ваљаћу ти да те поведем куд сам одавно стигао, не можеш ти мени забранити куда те ја све могу повести…
Ако сам на твојему како ме то све дозива а тебе ништа не познаје?
Заправо, само те ништа и познаје…
Јел то чуваш од мене, ништнину?
Чувај је од себе и чувај се од ње, стотину те је змија ујело и све се потровале, поцркале…
Стао си пред мене и шта?
Ја сам давно прошао, кога то устављаш?
Шта чуваш кад ништа немаш?
Манастир?!
Од кога?
Србља?!
Па, није то српски манастир но је Србин тај манастир!
Тај и сваки…
Сваки камен – један Србин, па ти зброј…
Србин је и тај камен с којег претиш да не могу тамо где сам одавно стигао…
Ти у стотину метра залуташ јер немаш ни толико корака постојања, а ја не морам ни да крочим а ту сам…
У манастиру, дабоме!
Ђедови су ми воштанице а кућа- кандило.
Разумеш ли реч Литургије, ја сам њоме проговорио.
И твоји су, једнако, они о чије се гробове саплићеш…
И они су камење манастирско…
Јеси ли се кад попео уз Ловћен?
А, јел те кад Ловћен понео до врха?!
Ти си се можда пео уз планину, но никад се ниси попео уз себе…
Узрастао из себе сама у најдичнијег Црногорца у којем ври, зри, коси се и ђене најдичније српство!
Јеси ли кад стао међ свежу кошевину, кад оно ливада замирише на самрти, кад свака травка и цвет падну ко витезови, кад косци уставе косе и погну главе…
Свака је ливада поље косовоско, свака света и васкрсна.
Свака је стожина распеће, свака је кућа Самодрежа…
Но, шта ти о томе знаш, тебе лудост посадила у бусију да не дозволиш коме на Цетиње јер ти чуваш Црну Гору, а утекла ти и Црна и Гора…
Шта ће с тобом, ни да ћути ни да се разговори, не разуме те…
НИ ти њу, немаш ти од Црне Горе ни три цела корака…
Ал, ето, браниш је од Србља, шта ћеш друго залудан, откуд човека у теби да је одбраниш од себе..?
И, шта ћемо сад- не даш ми пут манастира а ја већ тамо, сваком камену имена знам, а можеш ли ти барем својега да се сетиш..?
Само ти стој, не дај ни корака, кораке и не иштем- вековима сам овде стигао.
На устоличење оних ливада, стожина и откоса…
Лако ти је мене уставити но шта ћеш кад распем ово камење из руку..?
Сваки камен један Србин, сваки Србин- манастир…
Михаило Меденица/ИН4С
