Да ли ће остати упамћен по располућеном ткиву народа, по узорпаторској тиранији трећину века, по крађи државе коју данас брани од оних којима је отео или по братоубилаштву које најављује одбраном Цетиња од сопственог народа, знаћемо наредних дана. Да ли ће уценама и претњама крвопролићем успети да локалицује пожар који га већ увелико окружује. Кум […]
Да ли ће остати упамћен по располућеном ткиву народа, по узорпаторској тиранији трећину века, по крађи државе коју данас брани од оних којима је отео или по братоубилаштву које најављује одбраном Цетиња од сопственог народа, знаћемо наредних дана. Да ли ће уценама и претњама крвопролићем успети да локалицује пожар који га већ увелико окружује. Кум се још држи, кумови и титулари опљачканог народног зноја већ полако падају због својих недела. Обруч око кума се сужава, остаје само пуч у хаосу и интервенција НАТО алијансе и његова евакуација са покраденим благом.
Човек који је усавршио владавину кризама, фабриковање државних непријатеља, издају државе коју је сам стварао Жабљачким уставом, на крају је ударио на цркву и сигурно неће презати ни од проливања крви.
Његово истанчани осећај за опасност већ нагриза мирис гарежи са депоније криминалних недела.
Колебљивост и неодлучност владе да обезбеди уставом загарантована права – слобода вероисповести и организовање верских скупова додатно је окуражила Ђукановића, да покуша гашењем пожара запаљеног у Берлину, Бриселу и Вашингтону.
У својој немоћи, Ђукановић, пред председником Турске, Ердоганом окривљује Србију и Српску цркву за агресију на Црну Гору, док његови поданици на сред Цетиња кличу ово је Турска. Ово је Ђуканистан! Борба за њега тек предстоји. “Битка” за Цетиње је последња линија одбране такве творевине и покушај поновног успостављања апсолутне моћи коју је Ђукановић имао три деценије.
Хистерична искључивост силазећег диктатора да ће и личним присуством подржати противнике устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, процене упућених да је део полицијског апарата спреман да одбије извршење својих професионалних задатака на очувању јавног реда и поретка еклатантан је пример припреме државног удара, али и јавно признање Ђукановића да је лично он покровитељ и врховни командант екстремних група зване комити – које последњих месеци, уз његову помоћ покушавају да омасове своје редове по цену драматичне радикализације ионако запаљивог стања у Црној Гори.
Устоличење митрополита Јоаникија само је повод за продубљивање кризе, али и пучистичка платформа за обарање владе уколико се на комитском просвједовању на Цетињу, окупи критична маса.
Цетињски манастир, од његовог дугогодишњег игумана данас бране безбожници и духовни бескућници, групе ментално дезорјентисаних деликвената, фрустриране водитељке, колерични новинари и колумнисти, бивши шефови репресивног апарата и наравно институционално и ван институционално подземље чији су пипци досегли до најситнијих капилара друштва.
Вокабулар, увреде и хистерични напади Ђукановићевих медијских кочијаша на рачун митрополита Јоаникија, још један су показатељ панике овог интересног клана у грозничавом покушају да крхка правна држава не закуца и на њихова врата.
Цетиње је, уз Рожаје, постало последње и најаче упориште бивше власти, и церемонија у Цетињском манастиру је идеалан повод за изазивање немира. Уколико се МПЦ оглуши о захтеве за измештањем устоличења на неки начин још више би инспирисала покушај заузимања или окупације Цетињског манастира, уколико под притисцима прихвати тај предлог и повуче се са Цетиња у Подгорицу још више ће осоколити екстремисте да јуришају у освајање ове светиње, настале заслугом последњег суверена Зете, Ивана Црнојевића.
Да апсурд буде већи, Ђукановић – предводник најављеног хаоса авансно импутира одговорност митрополита Јоаникија, за евентуално крвопролиће. Њему се придружује Ненад Чанак који на Цетиње, у Мирашево јато, долази као Србин. Хиротонију са свечаном литургијом већ оцењују као догађај високог ризика, што према свим расположивим параметрима он и јесте, нарочито после хушкачког поклича, до краја демаскираног инспиратора нереда, Мила Ђукановића.
Сукоби у црквама су већином догматске природе и у више наврата су се завршавали расколом, што овде није случај, већ се ради о класичном атаку на људска права, верске слободе као и покушају атеиста и безбожника да заузму седиште МПЦ .
Јасно је да догађаји око устоличења митрополита Јоаникија превазилазе оквир политичке борбе дубоко задирући у социопатолошку и криминогену сверу са тенденцијом несагледивих последица по мир и стабилност у читавом региону.
“Хришћанска култура је одувијек била универзални урбани феномен, за разлику од провинцијализма који је извор зла и јада”, рече забринуто уважени никшићки професор Душан Крцуновић.
Мишо Вујовић/ИН4С
