Монструм у лику полупредсједника који влада паралелном полудржавом је у узлету. Не „гасе“ се мотори Мајбаха и службеног авиона а буџетска средства се троше немилице. Офанзива пораженог режима, и медијска и дипломатска, је у нарастању док наши несрећни „лидери побједничких партија“ не налазе начина парирати Чудовишту јер очито појма немају. Још му обилато помажу тукући […]
Монструм у узлету, тужни “побједници” у стрмоглаву
Монструм у лику полупредсједника који влада паралелном полудржавом је у узлету. Не „гасе“ се мотори Мајбаха и службеног авиона а буџетска средства се троше немилице.
Офанзива пораженог режима, и медијска и дипломатска, је у нарастању док наши несрећни „лидери побједничких партија“ не налазе начина парирати Чудовишту јер очито појма немају.
Још му обилато помажу тукући се и каменујући се, реторички, међусобно до те мјере да су опасни бивши режим, који и даље држи под контролом паралелне структуре власти, апсолутно изгубили из вида- што је може бити кобна грешка.
Циљ Монструма и његове свите је јасан – медијским пресингом и идеолошким лудилима не дати „ока отворити“ тзв партијама побједницима, а уједно жестоком дипломатском активношћу стварати међународне претпоставке за повратак на власт.
А то значи, код међународне заједнице избоксовати невиђени притисак на Владу која ће на крају попустити и направити изнуђене кораке за повратак Монструмих пацова у структуре управљања државом.
Ако је то тако, а јесте тако – нека се самозвани “лидери побједничких партија” несметано и даље „кољу“, нека не парирају активностима монструма па ће на крају баладе опет бити у функцији прогоњене звијери која плаче над својом злехудом судбином.
Влада мора тражити проблем у себи а не изван себе
У потпуности се може прихватити констатација премијера да на Владу политички и медијски жестоко нападају и ДПС и ДФ.
То је апсолутно тачно, али се грешке морају прије свега тражити у себи а не око себе.
Никоме није јасно да окружење премијера не види крупнији проблем од наведеног партијског притиска. А тај проблем је очит- пад подршке Влади у непартијској јавности и то у широком опсегу и у огромним размјерама.
Наиме, да је Влада водила исправну политику према јавности, да је елементарно ослушкивала јавност, она би и даље имала подршку 25-30 одсто грађана Црне Горе па да јој све партије „скачу по глави“.
То се није десило, нажалост! Вријеме је да окружење премијера упореди обим и квалитет подршке Влади од стране јавности прије пола године и сада. Тренутна ситуација је таква да се обично “лајковање” изјава премијера свело на ништавни обим а иста јавност, која је прије пола године ватрено подржавала премијера, сада прави опрезну или строгу дистанцу према њему и почиње да режи на многе његове потезе, с пуним правом.
Наравно, за такво стање ствари није крива јавност и не може то бити, већ окружење премијера које је јавност окренуло против себе никада не анализирајући шта се то десило и који су узроци томе. Да ствари буду занимљивије, ни сада их то не интересује што је катастрофално по Владу и њен статус.
Свита чини господара, али гоподар свиту бира
Десила се ситуација да јавност више уопште не мора бранити Владу, чак и да она ради идеално, јер је Влада комплетирала свој персонални састав који прима лијепе плате.
Дакле, нека сада ти ликови одрађују своје плате и бране организацију којој припадају а која се зове Влада. Како је штите то видимо, нити праха нити пера од њих- иако им је обавеза да Владу бране од свих њених противника и ефективно објашњавају јавности све њене потезе.
Влада је до сада, на жалост, у персоналном и на политичком плану урадила све што је супротно природној логици и здравом смислу. Умјесто да је нашла начин да финансира или предостави адекватна радна мјеста за бар 30, 40 или више људи из непартијске јавности која је 20 година рушила систем Монструма, Влада се одлучила да и даље финансира идеолошке јастребове претходног сатанистичког режима кроз националне пензије и подршку Чиргићевог ФЦЈК!?
Ако те опскурне ликове, та огавна идеолошка чудовишта бившег режима Влада и даље финансира а као крпе одбацује људе који су се жестоко борили против политике лудила тога режима, поставља се питање- какав је смисао критике коју премијер упућује партијама које се свакодневно острвљују на Владу!?
Самим тим, ред би био да премијер објасни јавности ко му је савјетовао да таквим моделом власти растјера или дистанцира квалитетне личности које су му гравитирале и од лојалне јавности направи политичке противнике и непријатеље?
Таквом политиком премијер је разастро око себе сијасет „нагазних мина“ и закономјерно уништио било какве претпоставке стварања простора за политички маневар и реално пројектовање своје политичке будућности кроз нову партију?
Јасно је, како народ каже, да свита чини господара али је исто тако јасно да господар сам бира своје окружење и своју свиту и одговара за свој избор кроз резултате.
Побједничке партије без силе, снаге и елана
Данашње вријеме је постало идеални полигон за спознају снаге, креативности и брзине реакција „побједничких партија“.
Те партије се, како видимо, не супротстављају медијској агресији бившег режима који се, удахнувши ваздух, нашао у новом енергетском узлету!
Медији Монструма свакодневно праве оркестриране нападе на Владу и „партије побједнице“ у виду медијске хајке (па и цунамија) али с таквим политичким и идеолошким “рупама” да фактички излазе “на зицер” свакоме ко има имало талента и воље да их растури на саставне дјелове.
Нажалост, партије „побједнице“ ћуте, њихове реакције на медијске и политичке ударе од стране стабилизованог бившег режима нема јер оне или не умију да се боре или их баш брига шта се дешава.
То исто смо од њих гледали бар двадесет година. За то вријеме су те, тада опозиционе партије могле лагано растурити тумарајућу идеологију Монструма и разбити му логичку структуру сваког интервјуа у парампарчад, али их Бог за то није дао.
Све вријеме су само сједеле и чекале када ће им трула власт просто пасти у шаке. Сада када су се нашле у власти, сву енергију критике су усмјериле искључиво и само против Владе заборављајући на Монструма.
Да се разумијемо, сасвим је нормално што „партије побједнице“ критикују Владу, па ништа страшно чак и ако је та критика оштра! Нека се Влада брани од тих критика, има ресурсе – могућност и новац да организује медијски пул и професионалце за одбрану своје политике.
Елем, ако Влада не зна и не умије то да ради, то је само њен проблем који јој “живот скраћује”!
На другој страни није нормално, па и чудовишно је што се “партије побједнице” уопште не осврћу на отровну идеологију и говоре шефа бившег режима који као паун дефилује са свитом од Сребренице до споменика Партизану борцу у Подгорици, потом брзо лети у Словачку демонстрирајући осионо лицемјерје које граница нема, шепурећи се и смијући се свима у лице.
Накарадна бунтовност меркантилних политичких патуљака
Као и Влада, партије побједнице не виде проблем у себи већ само у окружењу. Сада им је главни проблем Друга фамилија и њен, наводни или стварни утицај на Владу.
Оне не схватају да кривца не могу тражити у концерну Вијести, који има на десетине колумниста као суптилних пропагандиста и гдје Жексону није уопште тешко да пише политичке текстове промовишући своју идеологију и интересе.
Није им кривац нити Ђукановић који има сијасет својих медија и стотине колумниста и пропагандиста у Црној Гори и окружењу. Проблем није у првој или другој “фамилији”.
Накарадно бунтовне партије побједнице, које стално нешто звоцају, су искључиви кривци за свој подређени политички и медијски статус јер имају нула или пар колумниста и нула медија.
Те вајне „професионалце“ та проблематика никад није посебно интересовала, мада је јасно да су медији и квалитетни људи пропаганде основно оружје политичара.
Сопствене грешке, које не виде, нису им сметња да се стално јадају и нешто мумљају у стилу: “Није добро Бело дугме, није добра Катарина…”
Умјесто партија, које су то морале радити, у последњих пар деценија жестоки идеолошки обрачун са режимом су на себи носиле десетине непартијских јавних личности и колумниста, са хиљадама грађана који на социјалним мрежама нису дали “ока отворити” поганим пропагандистима Монструма.
Затим се, у пресудном моменту, прикључила Митрополија и стари режим је на једвите јаде срушен.
Пошто им је власт пала у шаке, партије побједнице су одмах одбациле немјерљиви допринос непаратијске јавности, да јој нешто не би били дужни, али и упозорили Митрополију да се не мијеша у политику и власт.
Нема сумње, партије побједнице су народно освајање власти третирале као преузимање личног плијена.
Гротескни поклич: Идемо у рат, неки ћете да погинете а неки ћемо да се вратимо“, партије побједнице су превеле у нову димензију овог типа: Идемо сви у политички и медијски рат против сатрапа, неки ћете да се борите до последњег трунке снаге а неки ћемо да пландујемо у партијама и потом дијелимо плијен послије побједе на изборима“!?
И на крају, да би Влада и партије побједнице дотукле посрнулог Сатрапа који је у помамном узлету, и промијениле накарадни политички систем – није најважнија пожељна реконструкција Владе.
Најважније је да те јадне и чемерне партије и Влада изађу из улоге меркантилних политичких патуљака и схвате да је неопходно мобилисати све људске ресурсе које има Црна Гора да би се изашло из провалије у којој се она сада налази.
Неопходно је Црну Гору што прије извести из простора бурлајућег идеолошког сметлишта, у којег се вољом партија бившег и садашњег режима она претворила, и убрзано дизати економију која је први и основни национални интерес државе и народа. Све остало је пуста тлапња и празни ход.
Војин Грубач/ИН4С
