Монтенегринског идеолога и химнописца, Секулу Дрљевића, већински дио нашег народа памти као личност која је исписала неке од најсрамнијих страница црногорске историје. Ипак, покушавајући да „ударе“ какве-такве темеље приватној држави Црној Гори, пали режим покушавао је да нас убиједи у супротно, уздижући Секулу до идеолога и зачетника „ослободилачке“ борбе нашег народа против – Срба! […]
Секула Дрљевић: Од „србовања“ до „ода“ Павелићу и Хитлеру
Монтенегринског идеолога и химнописца, Секулу Дрљевића, већински дио нашег народа памти као личност која је исписала неке од најсрамнијих страница црногорске историје. Ипак, покушавајући да „ударе“ какве-такве темеље приватној држави Црној Гори, пали режим покушавао је да нас убиједи у супротно, уздижући Секулу до идеолога и зачетника „ослободилачке“ борбе нашег народа против – Срба!
Узалуд.
Истина, многи су затечени Дрљевићевим честим идеолошким „ломовима“, константним промјенама политичког курса и циљева. Међутим, одгонетка свих Дрљевићевих заокрета лежи искључиво у његовој сујети и среброљубљу. Управо то га понајбоље дефинише и чини блиским Милу Ђукановићу и остатку „скакаваца“ који су три деценије „јели“ Црну Гору. Унесрећени народ и „спржена“ земља директна су посљедица дрљевићевске јурњаве за „чашћу и влашћу“.
Интелигентни младић из села Равни код Колашина, током студија на Правном факултету Свеучилишта у Загребу, био је активни члан Српске академске омладине. Након успјешног завршетка студија овај млади српски националиста, чији су се свјетоназори савршено уклапали у великосрпску политику краља Николе, догурао је и до министарске функције ватрено заговарајући идеју о уједињењу Српства као оваплоћењу вјековних тежњи нашег народа.
Упоредо са политиком, бавио се и писањем поезије, додворавајући се „адресама“ са којих су стизале апанаже. Тако је Дрљевић исплео похвални „вијенац“ српском краљу Николи. Ево и једне од десет строфа поменуте пјесме:
„Пјесму нам пјеваш кад рата нема
Пјесма нам твоја срце загријева;
Па зато гдје год Србина има
И скупа цио Србински род,
Нек Бога моли за српског сина;
Та он нам среће управља брод“.
Након свега што смо поменули, а што је само мали дјелић Секулиних србофилних иступа, свакако се поставља питање зашто се тај „вељи“ Србин у рекордном року трансформисао у властитог антипода, те зашто је кренуо срамним путевима издаје пошавши у „загрљај“ италијанских фашиста и хрватских усташа. Шурујући са Антом Павелићем постао је и директан саучесник незапамћених злочина над Србима у усташким логорима смрти.
Као што рекосмо раније – одговор на питање зашто је Секула Дрљевић издао Српство, краља Николу и све што му је некад било свето, треба потражити у његовој сујети и похлепи.
У великом административном апарату новостворене државе улога Секуле Дрљевића била је незнатна, а у складу са тим расло је и његово незадовољство и осветнички дух који су га и одвели – „равно до дна“, у наручје италијанских фашиста, пријатеља Хрвата и монструма Павелића.
Његов удворнички карактер и опијеност фашистичким вођама и идејама нарочито је дошла до изражаја у чланцима, које је сакупио и објавио др Растислав Петровић у књизи „Црногорске усташе“.
Тако видимо да је за дукљанског идеолога фашизам – „највећа револуција коју је Европа до сада имала“. У чланку Закон револуције у Граничару од 19. августа 1944. године, др Дрљевић дословице каже:
„Национал-социјалистичка револуција била је крвава несравњено мање од свих досадашњих великих револуција… њу је огромна већина народа прво прихватила тајним гласањем, па тек онда је постала владајуцом идеологијом. Вођа национал-социјалистицке револуције Адолф Хитлер прво је постао фирер њемачког народа, а затим Фирер Великог Њемачког Рајха. Тако није дошао до власти ниједан вођа ниједне револуције…“.
Др Петровић наводи и да је Секула доказивао и измишљао некакве фиктивне додирне тачке црногорског народа са њемачким народом. Ово све само из разлога да би народ Црне Горе изручио на милост и немилост њемачком окупатору, те да предано служи његовим интересима…
Непосредно пред капитулацију Њемачке, у 1944. години, Дрљевић издаје књигу Балкански сукоби, у којој распирује шовинистичку мржњу међу народима Југославије. Између осталог, и ово дјело обојено је додворавањем усташком вођи, те уз слику Павелића пласира и оцјену да је овај монструм „спасилац хрватског народа“.
Згрожен покушајем атентата на Хитлера, Дрљевић критикује завјеренике откривајући властиту опчињеност ликом и дјелом највећег зликовца у историји човјечанства, приврженост фашизму и антисемитским идејама, па каже:
„Били су спремни да горда војска Великог Рајха сахрани славу својих побједоносних барјака у блато капитулације пред најамницима свјетскога жидовства. Били су спремни да народ од стотину милиона претворе у европске Црнце, чијим би се бесплатним знојем умножавао жидовски капитализам најмање за једно стољеће“.
Људи Секулиног карактера могу бити корисно оруђе у стварању забуна и омраза сваке врсте, али никад не могу бити поштовани. Након што га је презерео Алесандро Пирцо Бироли и његова влада, Дрљевић је под њемачким „скутом“ покушао да нађе подршку за стварање „Неовисне Државе Црне Горе“. На његову несрећу, након Биролија правилно га је оцијенио и Херман Нојбахер, министар Рајха за Југоисток, један од најбољих познавалаца прилика у југословенским земљама.
У једном од својих бројних извјештаја Нојбахер пише сљедеће:
„Дрљевић је лопов. С прва плаћен од Италијана и напуштен, онда је добачен усташама и данас још плаћен од Хрвата — хрватска курва плаћен отуда.“, те да је све што Секула пише о народу у Црној Гори, о тамошњој вјери и држави, као и о његовој наводној популарности код народа – највећа „лаж“.
И ових пар детаља свакако разоткривају ситношићарџијски менталитет бескрупулозног Секуле Дрљевића. Такође, јасно је да се својеврсном рехабилитацијом овог црногорског усташе у јавном животу Милове Црне Горе наноси огромна увреда историјском и духовном бићу нашег народа, изграђеном и окаљеном током вјековних борби против страних завојевача и злочинаца.
Ин4С
