Кад смирај дана утиша звуке и кад слапови свјетлости залазећег сунца запљусну чело Брајенице, још увијек посуто прљавим пјегама преосталог снијега, онда сви оправдани и разумни разлози за даље излагање налетима ноћника који се немилосрдно увлачи у рукаве, под капе и гуњеве престају да важе. Ложење „смедеревца“ тада постаје чин већи од традиције а његова […]
Кад смирај дана утиша звуке и кад слапови свјетлости залазећег сунца запљусну чело Брајенице, још увијек посуто прљавим пјегама преосталог снијега, онда сви оправдани и разумни разлози за даље излагање налетима ноћника који се немилосрдно увлачи у рукаве, под капе и гуњеве престају да важе. Ложење „смедеревца“ тада постаје чин већи од традиције а његова пријатна топлина постаје љубавница без које би одлазак у кревет био као утамничење у самицу Голог отока.
Чекајући блажени загрљај сна, бранећи се од чамотиње и бескорисности, по ко зна који пут, прелиставам породичне албуме и од оних којих су сада само слике и успомене покушавам докучити одговоре на ово што нам се дешава. Међу оне којих више нема скоро да могу убројати и себе, јер онај који ме гледа са фотографија које све више жуте одавно више нисам ја, овдашњи и садашњи. Та два лика из два вијека, међусобно удаљена три живота, данас дијеле само име. Све друго је паралелни универзум у који је овај данашњи изневјерио оног бившег и, што вољом а што невољом, забасао и изгубио се у времену и простору. Али, не ламентирам ово над својим изгубима и падовима. Дио њих подијелио сам са хиљадама и хиљадама сународника, дио је резултат само мојих заблуда и изневјерених очекивања, дио дугујем онима којима сам вјеровао, али све скупа је моје и само моје.
И не бих те малтретирао тиме да ме једна „војничка“ (Друга чета 252. оклопнне бригаде на задатку 1981. године, негдје на Косову) не подсјети на војника Здравка који је данас, у униформи предсједника Владе, посјетио званично Сарајево.
Посјетио и присјетио се војничких успомена из овог града из године Зимске олимпијаде под маскотом „Вучка“, онда када је Сарајево због „Дугмета“, Чоле, „Индекса“ и др Нелета Карајлића било „главни град“ свих нас из педесет и неке. Било, али више није. Сарајево је данас, адимистративно и у пројекцијама Запада, главни град БиХ, а у размишљањима Срба са овог подручја главни град само хрватско – муслиманске Федерације.
Али, као што су Здравку војнику други одредили гдје ће да војникује, и Здравку премијеру су други нацртали итинерер посјета и поклоњења. Свуда около, само (још) не у Београд јер то је главни град „највећег непријатеља“ проевропске и натовске Црне Горе чијом Владом „командује“ редов Здравко. Али, то је нека посебна прича и нисам ти хтио о томе. Оно због чега, док напољу мјесец као страствени љубавник српом расијеца црну хаљину ноћи, не могу да одћутим Здравков „come back“ Сарајеву је, опет, Сребреница. Његов лаконски одговор на дилему: злочин или геноцид, истурањем већ разапетог министра Лепосавића као џокера у унапријед изгубљеној партији покера са страним режисерима а домаћим статистима тог политикантског спектакла „а ла Холивуд“! „Ја сам свој став о Сребреници исказао тиме што желим да смијеним министра који је о њој рекао то што је рекао“, рапортира редов Здравко и, упркос избјегавању директног изјашњења, промовиса сребренички злочин у геноцид. Ништа ново, јер се редов са палицом маршала, Здравко понизни, о томе већ декларисао пред домаћом публиком. Али, неписано је правило да добар и одговоран домаћин у туђој кући не говори ништа лоше о својој кући и укућанима. Али, тако се понаша и поступа добар и одговоран домаћин а Здравко је само војник упућен на „служење“ новог „рока“ у Сарајеву.
За њега важи и јавни став да је у политику, као и у војску, забасао мимо своје воље и да је послат као послушаник Митрополије и блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Прецизније, да је наметнут и делегиран као спасоносно рјешење, ванстраначка личност, на чело врло страначке изборне листе. Ако је тако, а не сумњам да није, онда је Здравко у неку руку и „војник“ Цркве, лични изасланик покојног Митрополита и кругова око њега.
И сад се нешто питам: или војник Здравко нема појма о томе какав је став о Сребреници имао његов кључни ментор и промотер или га је сада, кад се пресвукао у маршала, баш брига за то. Тим прије што се Митрополит упокојио и више не може да га призове на „рапорт“. А да га подсјетим, покојни Митрополит је о Сребреници, као уосталом и о свему другоме, имао веома јасан и децидан став и за њега се није позивао ни на кога до на себе и Бога. „Неприхватљиво је да се од Сребренице ствара симбол већи од Дахауа и Аушвица“, изјавио је покојни Митрополит још 17. маја 2013. године. Довољно давно, додуше, да би могло и да се заборави, али довољно јасно и прецизно, да би смјело да се заборави. „Актуелним третирањем Сребренице, (коју је Митрополит крстио „несрећом“) припремају се нови покољи“, упозорио је он, подсјећајући на стравичне злочине монструозне Ханџар – дивизије и усташа над српским народом. Ако је ико био дужан да памти ово упозорење покојног Митрополита и да га слиједи онда је то војник Здравко, његов лични изасланик у политици Црне Горе. Али, авај… изгледа да су оба „војниковања“ редова Здравка била давно и да се очас може заборавити, нарочито ако се мора. А мора се, јер је сада Здраво војник једне сасвим друге командне структуре.
Склапам албум и мене – војника међу његове странице. И чудим се како су ми, већ помало сенилном и престарелом, још увијек у памћењу ријечи капетана Бранка Бајата, командира чете, који нам је, постројенима на изласку из Вучитрна а пред улазак у узаврелу Приштину, 3. марта 1981. године, без увијања саопштио да „само са нас мртвих непријатељ може да скине наоружање, а у случају да тенк буде онеспособљен последњи живи члан посаде дужан је да и себе и њега дигне у ваздух“! Неко ће рећи: језиво, али несумњиво војнички и патриотски. Здравко је, међутим, или заборавио или се оглушио о став свог „команданта“ и издао га. Мада, више себе него њега, јер покојни Митрополит став српског народа никад није издао.
Поноћ је већ погасила и последње мрве свјетла по селу, и мјесец се рубом већ наслонио на обод Мејковца, ћукови су одавно своје кљунове савили под крила и ућутали, али и еху мог ума још увијек одзвања бат војничких чизама у добро увјежбаном стројевом кораку. Боже, шта ли ноћас јечи у глави војника Здравка?
Емило Лабудовић/ИН4С
