Отворено писмо Министру Спољних Послова Руске Федерације Сергеју Лаврову Руско-Јапански рат у Манџурији, 1905. године “Ко ће на мегдан Самурају?“ – Проломи се громки глас Адмирала Руске Флоте, Роженственка Петровича. Војници се ускомешаше – па наста гробна тишина. “Ко ће на мегдан питам? – Адмиралове ријечи опет поцијепаше хладни фебруарски ваздух. “Ја ћу!“ – викну […]
Отворено писмо Министру Спољних Послова Руске Федерације Сергеју Лаврову
Руско-Јапански рат у Манџурији, 1905. године
“Ко ће на мегдан Самурају?“ – Проломи се громки глас Адмирала Руске Флоте, Роженственка Петровича. Војници се ускомешаше – па наста гробна тишина. “Ко ће на мегдан питам? – Адмиралове ријечи опет поцијепаше хладни фебруарски ваздух. “Ја ћу!“ – викну мршави младић густих бркова, и иступи. Био је то Александар Лексо Саичић – један од стотинак Црногораца који су превалили хиљаде километара пута да би дошли да помогну браћи Русима у рату са Јапаном у далекој Манџурији.
Црна Гора, 2015. године
Кампања за улазак Црне Горе у НАТО пакт увелико је у току. Једна од тада ријетких организација која се отворено противила уласку наше земље у тај војни савез – НВО Покрет за неутралност – шаље допис свим амбасадама у ком моли за пријем како би образложила све последице прикључења наше земље НАТО-у. Готово све амбасаде, на челу са америчком, одобравају пријем, те срдачно дочекују представнике организације. Руска амбасада није ни одговорила на мејл, а ни бројне телефонске позиве и писане дописе.
Манџурија, 1905. године
Адмирал, прихватајући Лексову жељу да одбрани част руске војске на страшном мегдану, добаци: “Скини капут војниче, сметаће ти у борби“ – на шта Лексо одбруси: “Којој овци руно смета, ту нема ни овце, ни руна.“ – и одјури према Самурају. Сијевнуше сабље и ударци искусних мегданџија, као да се муње сударише. Звекет црногорске сабље и јапанске катане производио је језиве и самртне крике који су најављивали скори крај – једног или другог борца.
Црна Гора, 2015. година
Америчка Амбасадорка у Црној Гори, Маргарет Ујехара, активно учествује у кампањи за улазак у НАТО и обилази готово цијелу земљу уздуж и попријеко, поткупљујући медије, један за другим. Западне земље пумпају милионе еура у кампању – што режимским, што другим независним медијима, али и невладином сектору. Медијски простор – изузев портала ИН4С, бива потпуно цензурисан за све противнике чланства, који кампању против уласка у НАТО финансирају из свог џепа, вођени искључиво бијесом према савезу који је бомбардовао нашу земљу, али и љубављу према Русији.
Манџурија, 1905. године
Самурај – лак као перо – замахну ка Лексу. Испрва се чинило да га није ни дотакао, све док није шикнула крв из ознојеног чела. И таман кад су успаничене војске помислиле да је дошао крај борби, па и Лексовом животу – десио се обрт. Муњевитим окретом Лексо избјегну нови напад Самураја и зари му сабљу у стомак. Јапанац крикну од бола – Лексо зададе још један убод. Па још један – све док му коначно не скиде главу са рамена. А онда мирно стаде изнад усахлог безглавог Самураја и ћутке му ода војничку почаст.
Црна Гора, 2015. година
Упркос бројним истраживањима по којима је убједљива већина становништва против чланства у НАТО-у, власт Мила Ђукановића је била неумољива: “Улазак у НАТО нема алтернативу.“ Бројни вапаји, молбе, па и протести, били су игнорисани и презрени од стране власти. Ипак, много више од тога бољело је игноранстско понашање Русије која, не само што је занемарила сопствене националне интересе, већ и љубав већинског дијела народа који се, баш као 1999., борио против самовоље западних сила.
Манџурија, 1905. година
Лексо скочи на коња и одјаха натраг својој војсци која већ бјеше у стању еуфорије и славља. Чини се да у том тренутку – иако потпуно хладнокрван – није био свјестан димензија свог подвига. Руски Адмирал Роженственко, али и адмирал непријатељске јапанске војске му одаше почаст, док су војници узвикивали његово име. Борбени морал руске војске се подигао након тог дана, али и углед Лекса Саичића који унапријеђен у чин пуковника након битке.
Црна Гора, 2016. године
Убрзо затим, почели су масовни протести у Црној Гори који су углавном бивали гушени полицијском силом, хапшењима, новчаним казнама и другим санкцијама. Врата руске амбасаде била су затворена, а ликови амбасадора Нестеренка, а након њега и Грицаја – непознати за јавност. Ушушкани у своје синекуре, поменнути руски амбасадори су нису пуно мијешали у свој посао – или нису смјели, или нису хтјели. Било како било, точак историје такве детаље напросто меље и препушта их забораву.
Манџурија, 1905. године
Руски генерали бијаху одушевљени новопроглашеним херојем из братске Чернагорије, Лексом Саичићем, до те мјере да га прозваше “Муровцевом новог вијека“. Подсјећања ради, Муровцев је био легендарни јунак Руске војске ког би – сходно његовом статусу легенде – могли упоредити са Обилићем или чак Краљевићем Марком. Лексо је напослетку добио епитет јунака, али и бројна војна одликовања, па чак и доживотну руску пензију у знак захвалности.
Црна Гора, 2017. године
Црна Гора је ушла у НАТО пакт – организацију која је прије свега двадесетак година убијала нашу дјецу и разарала биће нашег народа, али и организацију која је директна и константна пријетња Руској федерацији. Воља већине – како тада, тако и данас – противила се том чину, баш као што се противила и признању Косова, па и увођењу санкција Русији.
И, сасвим сам сигуран, да је тадашња Русија имала слуха за све нас који смо се до последње капи крви и зноја борили против уласка у Пакт – без икакве дилеме би се, како наш народ каже, друге пјесме пјевале. Но, ко још брине о већини, поред корупмиране и гласне мањине? Очигледно нико, па ни наша вољена Матушка.
Паралела између ова два удаљена историјска догађаја: Руско-Јапанског рата и уласка Црне Горе у НАТО, тек је наизглед нејасна и неповезана. Ипак, ако дубље загребемо, ствари су кристално јасне. Ово је само један од сликовитих и, разумије се, истинитих примјера нашег братства – крвљу овјенчаног. Црна Гора је кап у мору спрам руског океана, али срце наших црногорских јунака који су проливали крв за своју источну браћу – велико је као Русија.
Бесмртна чета Јована Липовца од стотинак црногорских горостаса која се прије стотину и кусур година упутила у борбу за братску крв, из које се многи нису вратили својим огњиштима, јача је од сваког НАТО ескадрона смрти. И баш због тога, храбри и братски народ Црне Горе, није заслужио данашњи однос Русије према нама – однос који не може оправдати ниједан “вјечити“ геополитички интерес, па чак ни понашање црногорских Влада – прошлих, садашњих и будућих.
Напослетку, господине Лавров, ако ово писмо некад стигне до ваших руку, желим да знате једно: Већина нашег становништва – наизглед малобројног, а духом и срцем огромног као руска пространства – и даље слави руско име и моли се Богу за руски народ и мајку Русију. Већина народа Црне Горе је против санкција које ваша економија и не осјећа – али их осјећа наша рањена и осрамоћена душа. И будите увјерени: већина народа би сјутра – у случају толико сањаног референдума – напустила НАТО пакт, без и једног секунда размишљања.
Министре Лавров, помозите нам. Помозите нам тако што ћете промијенити ваш приступ према народу Црне Горе и тако што ћете вашој Амбасади и свим дипломатским представницима Руске Федерације у Црној Гори дати зелено свијетло да свој посао обављају у пуном сјају, а не као до сада – као да су кривци који низашта нису криви.
Помозите нам да прекинемо са праксом вјечитих марионета Запада, које нам чак и онда кад побиједимо, не дозвољавају да будемо побједници. Чак напротив, они доносе наше законе и не дају нам да раскрстимо једном за сва времена са издајничком политиком Мила Ђукановића.
По свему судећи, наша борба са НАТО савезом се није завршила, напротив. Увелико траје и трајаће док макар у једном од нас куца срце Његошеве Црне Горе.
Стога, Министре, не остављајте нас на бојном пољу, баш као што ни Лексо Саичић није хтио да остави ваше прађедове. Једног дана ће вам наша заједничка, крвљу исписана, историја бити захвална.
Слава Русији! Слава Црној Гори! Слава Богу!
Мр.Владислав Дајковић/ИН4С
