Писма са села којег више нема Претпостављам да ћеш се осмјехнути, одмахнути главом и мојим поодмаклим годинама приписати мотив да се бавим овом помало тривијалном и писменом задатку за шести основне пригодном темом. Али, један дивни човјек и педагог ме је давно научио да не постоје тривијалне теме већ само петпарачки одговори на њих. Покојни […]
Писма са села којег више нема
Претпостављам да ћеш се осмјехнути, одмахнути главом и мојим поодмаклим годинама приписати мотив да се бавим овом помало тривијалном и писменом задатку за шести основне пригодном темом. Али, један дивни човјек и педагог ме је давно научио да не постоје тривијалне теме већ само петпарачки одговори на њих.
Покојни професор доктор Момо Стојковић, тада декан ФПН у Београду, оборио ме је као јединог студента у својој каријери на најљепшем предмету студија – Историји дипломатије – јер сам, глуп и незрео, надобудан и самозадовољан, жељан да се покажем и докажем, тражио да промијеним испитно питање јер ми се учинило сувише једноставним. „Колега – рекао ми је гласом од којег ме и данас подиђе језа – на том питању које сте презрели докторирала су бројна реномирана имена из свијета друштвених наука“! А онда ми је, онако родитељски, звизнуо „петицу“ тако да јој се траг до краја студија познавао и на последњој страници индекса. Извинио сам се професору којег сам цијенио мимо осталих, нашем земљаку из Андријевице, положио испит и за читав живот запамтио оно што сам ти написао на почетку.
Ако би се претражила цјелокупна свјетска књижевност и литература, више је него сигурно да би се као најчешће коришћена тема појавио појам мајке, са свим својим синонимима. Најљепше и најсвечаније пјесме, најбољи романи, есеји и студије посвећени су њој, најбољи пјесници и писци посветили су јој своја најбоља дјела, изједначавајући је са највећим вриједностима цивилизације. Да би се дефинисао појам мајке недовољни су томови и томови, али најчешће је он сам довољан да објасни себе. Јер, довољно је само рећи мајка и све је речено.
Биолошки извор живота, прародитељ човјечанства и наручје у којем је оно одњихано. Али за статус мајке као симбола није довољна само биолошка веза. Она је само почетак, а да би појам мајке израстао до висине на којем постаје симбол потребни су несебична љубав, пожртвовање, одрицање, ноћи зебње, сузе страха, вјечита брига и још небројено тога што прати одрастање порода и одржавање породице. Јер, на жалост, бројни су и они други примјери. Примјери биолошких мајки које су се одрекле свог порода, улоге темеља и ослонца породице, светиње жртве и одрицања. „Није мајка све што се мајком зове“, знала је да каже моја покојна мајка, мрштећи се и на сам помен неких од њих.
Једини појам који је као симбол досегао појам мајке и значењски се скоро изједначио са њим, јесте појам домовине или отаџбине. И о њој су написане књиге и књиге, испјеване најродољубивије и најузвишеније пјесме и химне, положиле заклетве и главе у њене темеље. Љубав према домовини изједначавана је са љубављу према мајци, жртва за њу дизана је на највиши пиједестал и слављена као највиши морални узлет и чин. И као што је за статус мајке поред биолошке везе неопходно све оно што је чини најмлијем бићем на свијету, аналогија подразумијева и да за љубав према домовини није довољна само уставноправна веза са грађанином, симболизована и правно утемељена у институту држављанства.
Осим те везе, да би и домовина била исто што и мајка, неопходна је, такође, неподијељена љубав, једнака брига и једнако уважавања сваког њеног дјетета – држављанина. Питање може ли се држава сама по себи сматрати домовином једнако је питању може ли се биолошка мајка звати мајком у пуном смислу и садржини тог појма само због тога што је родила? Може ли се домовином – мајком сматрати и таквом доживљавати држава која дио својих поданика, без обзира о којима је ријеч, сматра непријатељима, издајницима, подривачима, шпијунима, страним плаћеницима, петом колоном…? Које кињи, прогони, сумњичи, псује и пљује? Може ли она и са којим правом захтијевати беспоговорну љубав, поштовање и приврженост својих поданика само на основу тога што су – поданици? Или је за љубав и према домовини потребно све оно што је неопходно да би се мајка доживљавала мајком и вољела до крајњих граница?
Не постављам ова питања ни себи ни теби имајући на уму стаус који највећи број нас Срба има у јединој нам домовини, отаџбини и очевини – Црној Гори. На ово размишљање и овој теми (ни у примисли тривијалној) привукло ме је једно писмо из Норвешке, писмо Цетињанке, Црногорке и црногорске држављанке, коју је голема невоља истјерала далеко од кућног прага. Да ти не препричавам, ево га цитирам:
„Пепа прасе! Ова играчка је стара 7 година, „купила“ сам је најстаријој ћерки за 6. рођендан. Ова играчка је коштала 5.99 еура у продавници на Цетињу, ђе сам тада радила.
Продавница је породично наследство, коју је остала да води жена од покојног власника. Радила сам тамо сваки дан, без слободног, пуних 8 мјесеци, неосигурана, непријављена, морала сам да се кријем од инспекције, примала сам 250 еура. Газдарица је вршила разне тероре од застрашивања и психичког малтретирања, да је требало под страхом и да једем. Власница је, паметно, давала да узимамо храну у продавници, и то нам је одбијала од плате. Оно што је она сматрала, и стављала нама до знаја, као услугу коју нама ради, а ми смо заправо узимали производе по пуној цијени (са маржама и порезом), тако да нас је пљачкала и за тај износ. Како сам скоро цијелу плату остављала за храну, на крају је испадало да сам радила за неких 100 еура.
Ближио се ћерци рођендан, једном од најскромнијих бића икад. Ни за тај рођендан, као и све преходне, није тражила ништа. А ја сам сањала да јој купим кућу за барбике коју је толико жељела, знам. Кућа је коштала 120 еура. Никад је нисам купила.
Сјеђела сам на столицу, размишљала и доживљавала непријатност јер морам да питам власницу, да ли могу да узмем играчку од плате, за рођендан, као да, опет, она мени услугу ради, а не ја њој, плаћајући пуну цијену. На то ми је рекла, да може храна али не и играчке. Ја сам кнедлу прогутала и рекла да је ћерки рођендан. То сам рекла у сузама. Због јада, у сузама због бијеса, размишљајући да јој сваку кост сломим, и продавницу и њу, и једино што ме од те мисли одвраћало су моја ђеца. Која морају да једу и која немају без мене, па ни у затвор не могу. На крају, дала ми је играчку. Ја сам је дала Милици, она је била пресрећна, а ја сам отишла у њц и живот исплакала тај дан. Дан након сам дала отказ. Ове године сам Милици за рођендан купила таблет без суза. Скупи таблет.
ЕВО, ЈА ПОКЛАЊАМ ЦРНОГОРСКО ДРЖАВЉАНСТВО коме год треба. Шта сикћете, олоши, као да је норвешко. Запалићу пасош, чим ми норвешки легне у руке. Да могу како мисли и сјећања да запалим, да се не сјећам да сам икад у тој рупи живјела и потекла одатле.
И чувам ову Пепу. Сваки пут, као опомену, да ни мртва не идем доље. Као опомену, сваки пут, да су махачи/нације/пођеле/заставе допринијеле томе. Као опомену да је, ваљда, требало тај дан да се вратим кући и кажем ћерци „Поклона нема, мама нема пара, али ми смо Црногорци и на власт су Црногорци, ћерко мила, па нема везе“. Као опомену да је, на крају дана, сиромаштво продукт СВЕГА што се распада. Вриједности, система, правосуђа, здравства, просвјете. СВЕГА. И да ми срце буде пуно, јелте, јер, домовина је једна. Пи! Не могу се ни напихћат довољно…“!
Као што видиш, у овој потресној исповијести нијесам интервенисао ни на правописне грешке а камоли на садржај. Компјутер ју је крајње неутрално и механички а латинице „превео“ на ћирилицу. Чак је и оно назначено великим словима аутентично. Јер, докуменат је докуменат, и у ту се светињу, за разлику од актуелних истиричара и хроничара, не смије дирати колико у Свето писмо.
А ово писмо ми се учинило толико „светим“ јер свједочи сав наш јад, тугу и издају. Да, кућо моја, издани смо сви до једног, издани од властите домовине, лише стотињак „домољуба“ који своју љубав дубоко наплатише. И питам се колико се далеко мора отићи из ове недођије, најљепше на свијету, да би се спознало колико смо сви скупа, Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Цигани… једнако зајебани, јефтино купљени и још јефтиније продати? Треба ли да ови што колонама, виком и барјацима бране оно што није нападнуто а иза чега се крије отето, покрадено и опљачкано све што није било за небо свезано (а и на Небо су кидисали) направе круг до Норвешке, Луксембурга, Чикага… па да одатле виде ко их вуче за нос и напујдава на браћу и комшије?
Да увиде да их понижаају и на њих говнима бацају не они са надвожњака у Бијелом Пољу него баш они који их опремају горивом, сендвичима и пивом и, по налогу „прдњаве“ из неке никшићке рупе, шаљу на Богетиће. Да је и њих као и нас Краљ од Растока, који је планирао да стажом владаоца претекне Елизабету Другу, све једнако учинио просјацима и поданицима. Да нам је чак и домовину подјармио и учинио сопственим подаником и феудом каквих још има само на Блиском Истоку. Да коначно схвате да се „прољећа“ дешавају како би се укинуле тиранија, страховлада и безочна пљачка а не да би се оживјеле и повратиле са сметлишта историје.
Читам по ко зна који пут ово писмо и питам се да ли сви треба да будемо Пепа Прасе, да будемо задовољни шаком помија које нам сипају у корита и да срећни грокћемо Секулину химну чекајући свињокољ? И што сам ближи одговору, све више имам нагон за повраћање. И „не могу се напихћат довољно“!
Домовино. Мајко. Јеси ли ти мајка или маћеха и јесмо ли сви твоји или смо рођени за сиротиште?
Емило Лабудовић/ИН4С
