Увреде Га нијесу вријеђале, Њега бољеле су похвале! Чујем већ: Не лупетај, ти тамо! Само Он се није огласио протестном нотом када Његов Покрет су прогласили Лудачким. Из Тврдоша се чуло: Успио сам! Да, ја сам тај лудак уБоги! Да, погодили сте. Напокон сам са братом Амфилохијем изЛудио тај паметни, бистри, добри и наивни народ […]
Монах Атанасије ─ Похвала Лудости
Увреде Га нијесу вријеђале, Њега бољеле су похвале!
Чујем већ: Не лупетај, ти тамо!
Само Он се није огласио протестном нотом када Његов Покрет су прогласили Лудачким. Из Тврдоша се чуло: Успио сам!
Да, ја сам тај лудак уБоги! Да, погодили сте. Напокон сам са братом Амфилохијем изЛудио тај паметни, бистри, добри и наивни народ ─ лак да буде преко воде жедан преведен. Тај народ Лудачки, са мојим Братом на челу, напокон је постао Неурачунљив и више са њим не знаш на чему си. Као ни са мном, мудри фараони!
Луди народ са мном најЛуђим. Не клањамо се више ничему, само Невидљивоме. Не слушамо никога, осим готово Нечујнога. Неподмитљиви смо, напокон, и Луди. Све нам је Лудацима безвриједно, осим Бесцијења.
Ја, од свих најЛуђи Владика, кажем ти, не прилази ми по благослов ако нећеш Свађу! Прво се посвађај са собом, па онда да причамо!
Ако си педанто наоштрио своја копља, куражни, једва чекам да ми приђеш! Дођи да те разбарушим и покажем један Виши ред ствари. Дођи, похитај да ти покажем Хармонију Лудила!
Хајте непослушна, Луда Дјечице моја! Ви, васпитани подмуклови, назад!
Хајте прво, Ви, што разбијате прозоре лоптом! Затим, Ви, неспретњаковићи, што расцопали чело. Онда, Ви, што не дате на себе. И Ти, Ти што ме гледаш! Ти хитри, хајде, похитај! Ви сте моја Добра Дјеца, Ви Немирни, Ви Живи моји, Ви сте моји Добри!
Ви учтиви, приђите по благослов једног разбарушења! Прво се раздрљите, раскопчајте, рашчупајте, прво ми ране и ожиљке покажите, преврните памећу ─ онда да причамо.
Хвала вам! Да, најЛуђи, најгрешнији ја, посљедњи, најумировљенији међу свим епископима! Наjискошенији и најишчашенији међу свим противрјечјима.
Хајте, Ви великаши, професори, академици, ви смрћу насмрт уплашени теолози! Хајте, приђите Лудом Таси, да видите какви сте ви балончићи од ваздуха и пјене. Хајте да чујете једно лудачко питање. Хајте да чујете један одговор непојмљиви, један одговор Свемоћни, Лудачки.
Нека приђе Савићевић. Он је довољно Луд. А то што је и гријешио, нема везе. Он је прави Лудак. Он никада није имао неко предвидљиво, паметно рјешење. Он иде кроз човјека. Он надилази играча и постаје Протагониста! Нека приђе Дејан! Шта хоће овај паметњаковић који рјешава само рјешиве проблеме.
Видите, видите оног Лудака из моје Русије што рјешава нерјешиве проблеме, а не „умије“ да се обрије. Тај Лудак је мој Човјек. Тај што је за рјешење Загонетке одбио награду милионску. Тај Лудак што не жели да остави мајку да самује. Тај лудак је „ecce homo“.
Гдје су ти ваши професори што се не баве етимологијом, што тек сричу и шкрабају, а хоће да држе предавања. Да их видим! Нека их, нек се крију.
Хајте, Ви, за мном, Студенти моји Атински, што предокусили сте Тајну Спасења! Од Вас се још могу направити савршени Лудаци. Добри Христосови Људи Косовског Завјета. Завјета Лудости, Завјета надумне Мудрости!
Сада Вам откривам, Дјечице моја, сада „кад почиње тек, а свршено све је“! Није овај Луди Старац носио Кравату што поломио је врат док к’о Дијете Лудо пењао се на Јабуку! Кравату је носио да би се Лудо осигурао, да лукавога надлукави. Ако случајно посенили ─ да не климне, да не клецне! Свршено кад почело тек је!
Говорио је да Бог хоће Живога Човјека, и био је најживљи!
Да хоће Оригиналног, и био је Суманут за свијет!
Да неће клониранога, и био је Непоновљив!
Одлази, отишао је, Родио се најлуђи Јустинов Ученик. Најлуђи за свијет, чијем се оштроумљу и разборитости и Копачу најдубље, неизрециве Доречености, Господ радује!!!
Богић Булатовић/ИН4С
