Ако апсане људе чини бољима, онда нам се смијеши нека ружичаста перспектива. Ако нам неки забран омогућава да се сагледамо из углова које нам својеглавост не би дозволила, онда ето некаквога пута ка мудрости. Ако политика кажњавања има за циљ неку ресоцијализацију, онда ево наде за некакву социјалну правду. Али за бојати се да из […]
Ако апсане људе чини бољима, онда нам се смијеши нека ружичаста перспектива. Ако нам неки забран омогућава да се сагледамо из углова које нам својеглавост не би дозволила, онда ето некаквога пута ка мудрости. Ако политика кажњавања има за циљ неку ресоцијализацију, онда ево наде за некакву социјалну правду. Али за бојати се да из наших казнених домова излазе још опаснији робијаши, да су наше казнионе дуге вечерње школе високог безакоња и рафиниране бескрупулозности. Гледао сам младе који излазе још јароснији и ишлифованији, са еполетама и педигреом. Са видљивим жигом на челу и на срцу.
Какви ћемо изаћи из цивилизацијскога локдауна?! Свакако више не излазим у поноћне шетње. Али сама помисао да сва моја треперења, лудила и друмовања морају стати у 22: 00, проузрочи језу и разочарање, биједу. Ипак нисам ни формално слободан! Слобода духа је скопчана са њеном формом. Колико год да је незаустављива и неухватљива и жбирима и решеткама, слободи духа је веома стало до помисли да границе не постоје, макар никада не изашла из Диогеновог бурета. Тек пошто осјети моћ својих крила, човјек – орао скрушено и самовољно може ући у кавез или бити послушни соко на рамену неког облапорног племића. Казна и ропство увијек су у корелацији са грешком, преступом, промашајем – гријехом. Најчешће искајавамо колективини гријех, без обзира колико је ко у њему партиципирао. Безбрижност и лагоде гријеха понијели су појединци, а казну сви. Невини су двоструко кажњени и потлачени.
Напокон, „глобално село“ постало је огољена Проклета авлија. Чујем ту наказу, ту црну авет како виче: „Нека само нико ми не каже за некога: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно… Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво…“! Тоталитаризми су некада, наводно, били спорадични, локални изуми у мору либерално – капиталистичке слободе.
Сада, када смо убијеђени у кривњу сасвим, када смо прихватили и казну затвора (без обзира јесмо ли изашли из притвора или не!), али не од Бога већ од људи, запамтимо да смо пристали да будемо затвореници и од сада се са нама има убудуће тако и поступати. Какав то „луксуз“ убудуће очекујемо, какву раскалашност, путовања, какву извијесност и „безбрижност“. Свијет више није и не може бити мјесто одмора и разбибриге, нити за иритирајуће површне духове. И до сада је то била само провидна маска, али која је задовољавала све осим ону неколицину лудих, намрштених, негативних, оптужених, оклеветаних црњака, завјереника од којих смо бјежали у крило велике, опијајуће лажи. Не! Њих ћемо сада питати и од њих учити како се то крилато преживљава, нада и вјерује у огољеној глобалној сужањи, у бетоњерци!
Више нису довољна само „правила, правила да би ме удавила“, потребно је да у једном грешном локдауну зачне ме мати и да подигнемо једну локдаун генерацију. Поезија више не може бити рафинирани израз посредности која најнепосредније открива тајну живота и Неба. И она је брутално чедо епохе у којој је ропство брутално транспарентно.
Није сироти Запад пропао са Брегзитом тик пошто је тај ропски Исток склон идолатрији стасао да му се придружи у бескрајном уживању људских права и слобода. Биће прије да је тај Исток одвише склон хришћанској самокритици и да је одвише сугестибилан на пароле пропагандиста Запада. Што јесте, јесте: Запад је увијек био перверзнији од Истока, а што долази са материјалном збринутошћу колонијалиста, па је и од неслободе могао да прави представу љубавног уживања. Исток је и дан данас бруталан и суров у спровођењу и остварењу својих животињских нагона. По први пут у новијој историји, тај достојанствени Капитол хил, идеал демократије, јелте, личи на неки Балкан, а међу пироманима су чиста чеда Западне демократије. Журку ће платити само Трамп, изгледа. (Мада већ, и Он, прави вјеште (Западне) отклоне, а да не трепне.) Најјефтиније је рећи: „Ето, видите како је поклонити повјерење једном несташном и симпатичном богатуну. Морате бити сљедећег пута одговорнији“! А најскупље: „Изгубили смо златни баланс између лажног хуманизма и истинског канибализма и сада смо у великом проблему који ваља испеглати. Можемо ми то“!!! И додати: „Наше миле колоније, не сумњајте у наш демократски капацитет. У питању је спорадични ексцес“! Заправо, по први пут у послијератној историји, Америка личи на нормалну државу, а не на холивудски рај! Али не задуго!
Богић Булатовић/ИН4С
