Можда ћеш се изненадити овом писму, не толико због њега самог јер си се већ навикао да те, с времена на вријеме, гњавим својом досадом, самоћом, мраком, невјерицама (препоручујем ти да једном обавезно прочиташ књигу „Искушења слободног времена“) већ разлогом због којег ти пишем. Искрен да будем, двоумио сам се дуго, али превагнуо је осјећај […]
Можда ћеш се изненадити овом писму, не толико због њега самог јер си се већ навикао да те, с времена на вријеме, гњавим својом досадом, самоћом, мраком, невјерицама (препоручујем ти да једном обавезно прочиташ књигу „Искушења слободног времена“) већ разлогом због којег ти пишем. Искрен да будем, двоумио сам се дуго, али превагнуо је осјећај дуга који имам колико према теби толико и према себи.
Вечерас хоћу да ти пишем о престоници (са малим и великим словом), о појму и мјесту из којег (у срећним земљама) потиче веза слична пупчаној врпци која, као дијете за мајку, животно веже како појединце тако и читаве народе, веза коју никаква даљина и одсутност не могу да прекину.
Престоница је, кажу књиге, или главни град једне земље или град према којем та земља и њени житељи гаје посебан историјски, културни и национални пијетет и сензибилитет. И тако је, не само у књигама. Како год да се дефинише и реално позиционира, престоница, била главни град или не, више је од града и њен значај се не мјери ни бројем житеља, ни економском снагом, ни географском позицијом. Она је просто родни лист једног народа, и што је жући и трошнији више је вриједан и цијењен.
Морам да ти признам да сам престоницу (она би саму себе радије именивала пријестоницом) Црне нам Горе заволио још док сам о њој имао само магловиту представу као о нечем „торжественом“ како би рекао Владика Раде. Још као школарац, ријетке уџбеничке слике (тада нисмо имали телевизију) престонице надограђивао сам неспутаном дјечјој маштом. Обилића пољана, Манастир, Влашка, Орлов крш, Његуши, Ловћен изнад свега, за мене су били појмови равни Термопилима, Маратону, Марсовом пољу, Бородину… Био је то тада за мене величанствен храм у који се, замишљао сам дјечје наивно, улазило на кољенима, скрушено и покајнички. Јер, вјеровао сам, над престоницом је сијала и разгонила таму вјекова неугасива звијезда Његошева чију сам капелицу доживљавао као равну Партенону.
Престоницу сам први пут посјетио као већ одрастао и током тог првог сусрета многе од дјечјих представа које сам гајио утопиле су се у извјесној хладноћи коју сам, тада недефинисану, осјетио и која није долазила само са ноћником који је дувао од Ловћена. Та тиха језа, језа средине која те не прима и у којој ниси сасвим свој, расла је сваким новим боравком и нијесу је умањиавала бројна познанства са људима које сам заволио и који су ме прихватали као брата, пријатеља, сина. И није то био онај осјећај отуђености, непознатог и неистраженог, који сам осјећао током посјета и боравака у страним престоницама. Било је то нешто домаће а туђе, нешто што би требало да се воли и осјећа својим а, опет, није пријењало за срце и није се утапало у душу. Љепота старина, историјска патина која је избијала из сваког њеног камена, свијест о њеном значају за настанак, развој и трајање државе, није ишла и није могла даље од пуког поимања. Тај осјећај међусобног неприхватања није минуо ни при сусрету са Његошем који је, колико год усађен у сваку моју представу о народу којем припадам, остао недокучив и хладан у оном грандиозном, али ипак њему недораслом, мермерном саркофагу. И тако, колико год пута да сам је походио, нити је она прихватала мене нити сам је ја доживљавао као нешто неотуђиво своје. А престоница би, макар по дефиницији, морала то бити.
Данас су ми коријени тог неприхватања много јаснији. Оно што нијесам до краја успио себи да протумачим, тумачила ми је престоница сама. Из дана у дан, па и данас, на свој рођендан, стављала ми је и ставља до знања да сам странац, недобронамјеран и непријатељ (за разлику од оних „пријатеља“ дочеканих са „е, вива“), да говорим страним језиком, да вијем туђу заставу, да сам вјерник стране цркве са сједиштем у страној држави (Боже, гдје оно бијаху Ватикан и Мека), да хоћу да је окупирам, преобразим, да јој отмем светиње, да … И није, макар мени, чудно што сам се комотније осјећао у Риму, Прагу, Будимпешти, Лондону, Паризу, Москви, Софији, Сарајеву, Љубљани (Београд не смијем ни да поменем) него у СВОЈОЈ престоници. А љубав мора бити обострана јер се, у противном, или угаси или претвори у мржњу. Код мене се угасила, за престоницу не знам, мада осјећам да је тај однос одавно надмашио само осјећај неприхватања.
Жао ми је многих дивних људи из престонице, људи чија су срца увијек била шира од скучености (и просторне и оне друге) којом се престоница, довољна самој себи) оградила од свих нас. Жао ми је што, упркос њиховом гостопримству, срдачности и отворености, морам рећи да престоница више није и моја престоница. Јер, рекох, за љубав треба двоје и она се не утјерује силом и декретима, наметнутим симболима и свакодневним проказивањем. Једино мјесто које признајем и срцем прихватам за своју престоницу, макар ћеш га тешко наћи на географској карти, јесте ова пустопољина над којом вечерас снијежи и која све дубље тоне у мрак, мрак историје и мрак нестајања. А старија је од престонице. И вјековима је истурала себе да би престоница опстала, да је не би потурчили, разорили и избрисали. Ова недођија, у својој дивљини и мраку љепша од свих неонима окупаних велеградова, једном давно прихватила је престоницу за престоницу јер је вјеровала да је у њој симболизовано све оно у шта је вјеровала, за шта је крварила и цвјетала гробовима, чему је тежила и у шта се заклињала. Овај заум од свијета и данас је исти, мршавији и пуст као никад. Траје у својим надама, заблудама, ријетким побједама и бескрајним поразима на свим, осим на бојном, пољима, али престоница више није она што је била.
И све оно што нисам нашао у престоници а што сам желио, сањао, надао се, што сам тражио у њеним артефактима, пјесмама, споменицима, традицији и оставштини, заправо ми је све вријеме било ту, у овој дубодолини у којој и вечерас, као пустињак у својој молитвеној пећини, трагам за собом у простору и времену. И све ми је печатом старијим од оног Црнојевића овјерено кућним, црвоточним, прагом и са она два гроба поред цркве Светога Јована. Цркве која није манастир али је неизбрисиви биљег по којем, упркос престоници, знам ко сам, чији сам и куда воде моји путеви. И знам да нисам онај за кога ме престоница држи. И радије ћу остати без престонице у срцу него без себе у себи.
Ето, о томе хоћу вечерас да ти пишем јер су опет из престонице, из рођенданске атмосфере, уболи прстом у око. Око ионако обневидјело од лажног престоничког сјаја који никако не може да разагна мрак мржње који куља из ње. А овдје, упркос мраку, снијегу, пустоши, тишини, звјерињу, из прастарих иконабула, крштеница, свједочанстава, личних карата, из знаних и незнаних гробова (оних без главе, главе положене и за престоницу, нарочито) и вечерас сија неугасиви пламен сазнања да нас још има, да трајемо, макар нас престоница и не признавала, и да се пупчана нит којом смо везани за прародитељски аманет још држи. Пламен који нас веже са Небом и чини да је и вечерас ово парче земље, недорасло да се упише на географске карте, не само наша престоница него и наша васиона.
А ти, ако сретнеш некога од породице Мирка Петровића (од „оних“ Петровића), куму Даринку, Света Шофранца, Надежду, Ражнатовиће… и све оне које сам волио и волим, због којих сам, Бог ми је свједок, покушао да истом љубављу присвојим и престоницу, извини им се у своје име. У моје не мораш, њих чувам у срцу а престоница и ја смо се одавно разишли, без жаљења с обје стране.
Емило Лабудовић/ИН4С
