Драматичан је био овај понедељак у Црној Гори, као и прошлогодишњи последњи у години. Мада је код нас све судбоносно, као да је последње. “Судња ура”, рекли би стари Црногорци, са непогрешивим осећањем за оно што се на продају није износило. Само су се улоге за годину дана, промениле. До када ће ни то се […]
Драматичан је био овај понедељак у Црној Гори, као и прошлогодишњи последњи у години. Мада је код нас све судбоносно, као да је последње.
“Судња ура”, рекли би стари Црногорци, са непогрешивим осећањем за оно што се на продају није износило.
Само су се улоге за годину дана, промениле. До када ће ни то се незна. На нашим просторима једино је зло дуговеко. И протести су прерасли у просвједе. Новина је да су протестанти постали они против којих се деценијама протествовало. И бивши премијер, сада посланик изашао је да хушка “патриЈоте”. Ту је посланица “полутанка”, мајка јој је из Србије отац из Црне Горе.
“Због нејебице прозива посрбице”, дијагностикује др Лучијани, експерт за фрустративне нагоне нежнијег пола у оставци.
“Ја Миго и Мигов брат, попели се на трећи спрат и крали стиропор и бомбоне да правимо авионе”, говорио је несрећни Никшићанин Вељо Б. Нова власт је приземљина флоту од три авиона. Стара власт је авио компанију очерупала ко циганску кокош.
У стаху од подношења рачуна за вишедеценијску пљачку бивша власт батинаша и рекеташа организовала је бунт у име одбране државе.
Прошле године грађани су бранили елементарна људска права, као што је слобода исповедања вере, сада је бивши режим окупио присталице да “просвједују” у име заштите опљачканог, а под изговором да ће храмови постати власништво Србије. Храмови су Божји и народни. Политичари своји и ђавољи, говорио је мој почивши пријатељ отац Теидор.
Поново је Србија виновник немира и душевног бола атеиста и комуниста забринутих за верске објекте које многи од њих чак не сматрају ни културним добром а камоли богомољама. Без обзира што храмове у власништву Митрополије црногорско приморске и остале три епархије нико не може отуђити,
бивши режим користи сваку прилику да уздрма новопостављену владу, која је већ успела да изврши неколико саморањавања.
Из Парламента су изашли поједини посланици, да подрже и екс премијер да поздрави, демостранте окићене државним обележјима. Подигао је ону исту руку, којом је због показивања палца и кажипрста, деведесетих година прошлог века, пендречио либерале. Сада је то постао неодвојиви део патриотског фолклора. Домољубни знак препознавања. Истовремено је најбројнији део владајуће коалиције, послао јасну поруку премијеру да је стрпљење на измаку и да компромиса нема са вођама репресивног апарата који су у ово време прошле године хапсили и пребијали посланике Демократског фронта.
Уз протесте опозиције пред Скупштином драматичност последњег понедељка појачала је Влада сазивањем ванредне конференције за медије. Јавност је очекивала велику вест. Оставку председника државе, хапшење неког од главних актера вишедеценијске пљачке, заплену велике количине новца намењеног шверцу кокаина.
Уместо такве охрабрујуће вести, министар Лепосавић и потпредседник Абазовић, саопштавају да су упутили протесну ноту Србији, опет Србија на тапету, да испоручи одбеглог Светозара Маровића, бившег председника државне заједнице Србије и Црне Горе. Маровић је, осуђен као шеф организоване криминалне групе.
Таквих криминалних група је било у сваком крају, али цена квадратног метра на пјени од мора где је са братијом газдовао Маровић и на опустошеном северу није чак ни за поређење. Препуна је Црна Гора разних Маровића. Случај Маровић одиграва се у деликатном тренутку када међународни центри моћи почињу гласно да говоре о организованом криминалу у самом врху власти. Сигнали које добија Ђукановић су јасни: нико мора бити жртвован. Главне послове води фамилија. По оцени јавности фокус правде био би усмерен на брата, око чијег имена се врте велике паре и афере.Наравно да је брат изван закона мале државе, која у том тренутку панично гребе на вратима НАТО алијансе.
Маровић, “лабилни” потпредседник ДПС-а није случајно изабран за показну вежбу да нема недодирљивих и да је правна држава изнад свега. Елем, тако ће проћи свако ко помисли да изда господара. Колебљивост према новом курсу партије екстремно опредељене за брисање аутохтоних корена, као и стална тенденција да ће Маровић поцепати најјачу партију определили су Ђукановћа да жртвује и последњег старог саборца некада хомогеног тријумвирата Мило- Момо- Свето.
Зашто је новим властима стало до исцрпљеног и сломљеног дриблера, политичког демагога, неспорних криминалних склоности, који је на крају издриблао себе,пошаље на издржавање казне, поред огромног акваријума живих пирана чија прождрљивост и даље траје као у најбољим временима. Та помпезна најава није само још једно мимоилажење са Србијом, већ демагошки потез немоћи да крене у енергичан обрачун са организованим криминалом.
Светозар Маровић је последњи председник заједничке државе чије је сукцесор Србија по чијим законима ужива све привилегије као и остали српски и југословенски председници. Маровић је у Београд стигао на лечење уз дозволу црногорских власти и самог Ђукановића који је Маровићевим хапшењем ризиковао много, уколико његов лични и дугогодишњи идеолог партије, буде решио да проговори. До сада су сви, укључујући и почившег Момира Булатовића, поштовали, правила ћутања. Новој власти Маровић може послужити као инсајдер против свог шефа.
Овај понедељак ће остати убележен масним словима и за Државну изборну комисију која није верофиковала мандат Суади Зорињић, што је сраман и незаконит преседан. Посланица Зороњић је заменила колегу Филипа Аџића који је под притиском суграђана са Цетиња, поднео оставку да не би гласао о изменама Закона о слободи вероисповести, због чега су и организовани протести “патриотских” или екс режимско екстремних група испред зграде парламента.
“Е вива брате Срби нас прате!
Е вива чоче Срби нас коче!
Е вива монте ето нам контре!
Е вива Ристо опет је исто !”
Мишо Вујовић/ИН4С
