Пре десетак дана многе београдске редакције су ме напрасно и под ознаком хитно звале да коментаришем будалаштине изречене о мом удруженом злочиначким доприносу са покојницима чија дела не умиру, са легендарним и недостижним Момом Капором, Минимаксом и хвала Богу живим Бором Чорбом – у посељачивању Београда. У судбоносном џа или бу бокс-мечу између ковида 19 и моје маленкости у којем сам био тих дана – мозак ми је био потпуно на другој страни. Онда ми је неко послао СМС поруку да се у угледном београдском часопису „Недељник” појавио бомбастични скаредни интервју извесног Бориса Дежуловића – који је усталасао српску јавност. Сатима сам бленуо у белило плафона болничке собе и анализирао разлога за и против? И схватио, да у статусу мог здравственог и менталног хендикепа ипак морам наћи снаге да искористим право и да кажем коју реч о учиненију (Хрвати би рекли о урадку) поменутог г. Дежуловића. У којем је моје име и скромно дело пежоративно и скаредно искоришћено за насртај, за блаћење и скрнављење града којег волим, који је моје ментално, духовно и егзистенцијално уточиште – у којем живе моји пријатељи, моја деца и унучад.
Дакле поменут сам у контексту интервјуа који је довео до усхићења пробране српске ерудите, дежурну академску савест и интелектуалну елиту наше заједнице. Која се утркивала да пружи подршку Дежуловићу и да га оправда, увек спремна да по лицу размаже испљувак мржње према сопственом народу и култури. Уважену професорку историје Дубравку Стојановић гледао сам на РТС-у збланут, док је лила крокодилске сузе зато што ће речи о касаби, прљавштини и беди сељачког Београда – бити инспиративне за српску десницу која неће бити одушевљена да у Београду ускоро поново види г.
Дежуловића? Који „иначе веома воли Београд, који га је у доследној оданости свом интелектуалном космополитизму чак једно време бранио и живео у њему?
Признајем, склон сам филмској имагинацији па бих се радије питао – од кога је бежао? Упркос страховима уважене професорке за г. Дежуловића – тврдим да му не би фалила ни длака са главе. Јер је
управо у томе разлика? Између селендре Београда и њега који ће моћи да слободно ушета у било који београдски ресторан и наручи ћевапе – и престрављених српских ватерполиста који су бежећи од разуларене усташоидне светине у његовом родном и културном Сплиту – прошле године у вељачи једва сачували живе главе тако што су у оделима морали да рипе у риву?
Са медијским суперстаром и главним уредником „Недељника”, скоро пре једне деценије сам имао релативно успешну сарадњу у одијуму и халабуци оспоравања ТВ серије Равна Гора чији сам аутор – којом је на основу налога врха државе руководила здружена екипа Удбе и ВБА – о чему данас имам конкретне податке. Од тада Вељка као човека ценим а као професионалца поштујем. Ипак, зашто је г. Лалић сматрао да треба да да простор у свом часопису господину који је у дотичном интервју изјавио да му „Београд личи на блатњаву, тужну селендру, која изгледа као да је снимио Радош Бајић на метамфетаминима” – то не знам? То је свакако Лалићева суверена уређивачка одлука – али ни мени који сам у поменутој скаредности поменут нико не може ускратити право да кажем – да ми све делује отужно, несолидно, денуцијантно и прилично потказивачки. На пример, звали су многи, али нико из његове редакције ни да ме пита – шта ја мислим о епохалним открићима о пропасти Београда до којих је дошао човек којег и не познајем – а који се одазива на Борис Дежуловић. Усхићен због чињенице што он зна ко сам ја, признајем да ја никада нисам чуо ни за њега ни за метамфетамине којим су нацисти дрогирали своје војнике – са којима ме је Дежуловић довео у везу. Није ми јасно какве везе са метамфетаминима има сељачина попут мене, али разумем да се протагониста бруталне пљувачине Београда одаје и шепури, приказујући да се поред тога што је универзални и глобални експерт за све и свашта солидно добро разуме и у опијате?
Као неко ко је рођен и ко и данас добар део живота проводи на селу, као члан Одбора за село Српске академије наука и уметности, признајем да се помало разумем у оних 75 одсто Срба, који су још паори, или који вуку корене са села, којима су преци у првом, другом и трећем колену били сељаци. И тога се уопште не стидим. Напротив – поносим се Србијом цара Душана и Стефана Немање. Дичим се Београдом деспота Стефана Лазаревића, Карађорђа, књаза Милоша и краља Петра Првог Карађорђевића. Поносим се градом у којем је живео и стварао Иво Андрић, Меша Селимовић, Црњански, Стеван Раичковић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Добрица Ћосић и многи други. Бранка Миљковића да не помињем? Можда ће „некога убити прејака реч” па ће после шест деценија процедити – ко га је 12. фебруара 1961. године обесио на леску у шумарку загребачке периферије? Или се збиља само убио због неузвраћене љубави? Коју одувек у Загребу деле шаком и капом?
Можда сам ја од некога плаћен да волим свој народ? И Београд? Ко зна? Не знати ама бас ништа о пискаралу из чувеног сплитског „Ферал трибјуна”, о громади која се, како ових дана пишу његови агитатори, прославио романом „Ј… сад хиљаду динара”, који је ових дана објавила београдска „Лагуна” па цела прича са интервјуом делује као добро дизајнирани маркетиншки трик – доказ је мог духовног сиромаштва, непојамне неинформисаности, ретроградности и робовању свему ономе што је г. Дежуловић шампионски супериорно, са академском мимикријом адаптирања давно превазишао и апсолвирао. Па може да дели пацке и лево и десно. Може кад му се ћефне да у свом јавном обраћању, у поменутом интервју да каже – цитирам „да га боли к… и за Хрватску и за Србију”? Која сувереност, ширина и ерудиција?
Кад смо код мушког полног органа, којег гле чуда и ја у 67. години још имам – ред је да пријавим да и мене додуше повремено болуцка. Али, ипак има разлике. Мене уд не боли за мој народ – боли ме само за Хрвате… Да ли је то почело док сам 1971. године као студент ФДУ из Београд био на студијском путовању у Загребу, када смо Дик, Лаза, Бранко, Срђан, Раде и ја младалачки веровали да можемо слободно шетати Илицом и говорити матерњом екавштином мало гласније од шапата – не знам?
Убрзо затим се са спратова кућа поред којих смо пролазили сручила врела вода на наше главе и озбиљно нас ошурила?
Можда ми је велики Лордан Зафрановић чијој храбрости, снази, људској ширини без икаквог национал-шовинистичког предзнака се дивим – отворио очи и помогао да гледајући његове антологијске сцене са маљем у филму „Операција у 26 слика” докучим поноре зла, геноцидности и мржње Хрвата према Србима? Ипак, руку на срце, не верујем да је г. Дежуловић усташа. Као што не верујем да стварно мрзи Београд? Готово сам сигуран да то није тачно. Слажем се са професорком Стојановић и слутим да је заљубљен у наш град – али верујем да има трауму. Да је нечим повређен, могуће скрајнут и запостављен. Можда му је неко узео играчку?
Кад погледам, нико озбиљан и релевантан није ни устао да од г. Дежуловића брани српски престолни град.
Племенито је што је то покушао Горан Весић коме су једва дочекали да спочитају да је глуп, да без обзира што је тазе члан Удружења књижевника Србије ипак боље броји бетонске цокле на Тргу републике.
Дежуловић и његови дечки су једва дочекали Весићеву одбрану Београда. Слутим како ћу и сам проћи?
То је храна за њихову таштину, специјални ала карт мени за њихов его, за њихове фрустрације и коректив комплекса очигледне инфериорности. Београд нико не треба да брани од самодовољних егзибициониста и еквилибриста попут г. Дежуловића и његове братије. Београд се најбоље брани сам – својом лепотом, монументалношћу, духом, човекољубљем, отвореношћу за све људе добре воље, културом и слободом… Ако је г. Дежуловић својом фрустрацијом покушао да скрене пажњу на себе – ево, ја сам спреман да му је укажем. Позивам га на ручак, у Скадарлију. Или где год пожели у прљавој београдској касаби. Нека не брине, почистићемо добро – има све да блиста. Нека поведе и Вељка Лалића – баш бих се радовао да видим старог друга…
Радош Бајић/Политика