Насложило снијега таман за преко кољена, тежак, мокар пријенуо за огољеле гране, електричне водове, прилегао на кровове и смрзао ријетке трагове чизама и опанака који свједоче да „не пада да помори свијет“. Повремено се зачује прасак откинутих грана које попуштају под теретом, јекне јела и уз вихор снијежног праха стресе са себе вјенчаницу којом ју […]
Писма са села којег више нема: Опет цветају тикве
Насложило снијега таман за преко кољена, тежак, мокар пријенуо за огољеле гране, електричне водове, прилегао на кровове и смрзао ријетке трагове чизама и опанака који свједоче да „не пада да помори свијет“. Повремено се зачује прасак откинутих грана које попуштају под теретом, јекне јела и уз вихор снијежног праха стресе са себе вјенчаницу којом ју је зима привјенчала. И све је, докле око сеже, невино бијело, као дуго небријано лице горштака под грубим потезима нанесеном пјеном. Зима је, коначно, сишла са календара, засјела и ошинула „тројку“ као некад непрегледном руском степом.
Зими не цвјета ништа. Све се снужди и учаури, сакрије и заћути, чекајући своје вријеме и свој календар. Чак и шипурак, тај неприкосновени господар утрина и пустопољина, пригне главу и своје као крв црвене плодове, увијене у станиол леда, прикрије и пригучи. Али, у земљи апсурда каква је ова наша (ако ми онај Пура дозвољава дио права на њу), у земљи ван свих нормалних регула и здравог разума, прецизније: ван памети, ових дана као мало кад цветају – тикве. Оне велике, тикветине, лудаје, и оне мале, тиквице, оне округле и оне на ћоше, оне дугачке и оне једва колико прст. Цветају, множе се, а њихове жилаве вреже, наоружане отровним трњем, као змије камењарке насрћу, омотавају и спутавају све што би да нормално дише. Али, што више бујају, надимау се и котрљају, не могу да сакрију чињеницу да су – шупље, да звече празно и да, тек процвале, већ воњају на трулеж и распадање.
А мисија њиховог расцвјетавања је, наводно, одбрана тиквишта, напор да се оно одбрани од свега другога и сачува искључиво за њих. Јер, у њиховој затрованој празнини гнијезди се сулуда мисао да неко хоће да украде тиквиште, да га преоре и на њему засади неке друге, љепше, корисније и мирисније културе. Вођене том исфабрикованом манипулацијом сведржћег „агронома“ (ту не мислим на оног Симовића који је, мада му глава подсјећа на тикву, ипак стручњак за кромпир), тикве су се и данас, у броју који је опредијељен расположивим горивом, докотрљале право пред Скупштину.
Уз халабуку својствену оваквом сабиралишту, црвено – зелени декор барјака, запјењене фаце и реторику са париских барикада оног времена, среле су се тикве из разних крајева тиквишта и оне које су се врежом старом више од три деценије усидриле не само у Скупштини и које би да и даље својим незаситим пипцима испијају сокове све док се не распукну. И, да није било ограде, посматрач са стране тешко би могао да уочи разлику међу њима. Једнако тиквасто су изгледали и они дошавши и они изашавши. Сви су једнако таламбасали на једну те исту ноту у шупљи лонац бесловесне лажи о угрожености тиквишта и њиховој не само обавези већ и есклузивном праву да га бране. Дојучерашњи други на њиви, који се ових дана завукао у мишју рупу, раме уз раме са тиквом из Котора, шупљијом и од шупљег зуба, славодобитно је дизао два прста као да је ослободилац на „зеленку“, а родни му град већ три дана тавори без струје. А и чему ће им струја кад је он радијаторе давно преселио у Подгорицу. Она тиквица са титулом доктора права и звањем професора истог, дозволила је себи ноторну лаж, које би се стидио и основац, да ће светиње тиквишта, укоријењене у њега дубље него је коријење свих окупљених тикава, неко ишчупати и пресадити у другу њиву. Фалила је сано она подугачка подгоричка тикветина која ономад изјави како ће светиње старе и преко осам вјекова, кад још није ни било „туђе и окупаторске цркве“, бити предате тој цркви, заборавивши (или то његова шупљост не може да докона) да у то вријеме није било ни Црне Горе, али је било, јесте и биће народа који је и тада знао ко је и у шта вјерује.
Изгаламише се тикве, запријетише да ће се, ако затреба и ако буде бензина, опет докотрљати пред Скупштину да спасавају и бране, да неће дати ништа што је њихово, а њихово је све, од „Монтенегроерлајнса“ до задњег манастира. Да на „њиховом“ тиквишту нико неће заводити ред и да је тек под њиховим редарством на тиквишту све у реду. И опет закрчише улице, затрубише и заклепеташе, разастрше заставе и одоше у сумрак. У сумрак дана и сумрак времена.
Опет провијава снијег чија бјелина црнило ноћи претвара у сивило, измаглицу и невидјелицу. Струје још нема, а кад ће не зна се (само је оно за радијаторе извјесно), све се смрзло и цвокоће јер вријеме је зимње и вријеме је зими. И није вријеме цветања ничему, осим нади која је и годишња и хиљадугодишња биљка, али, опет, цветају тикве. И нијесу само од овог доба, њихово је вријеме на овом тиквишту, изгледа, свакидашње, и јучерашње, а бојати се, и сјутрашње. Јер, као што је упозоравао Андрић, дешава се то овдје и нама сваких педесет година, некад и чешће. Наиђу воде, мутне и плавне, дигну муљ и блато, а тикве, како их је Бог дао шупљим, испливају на површину, намноже се, рекло би се, зацаре тиквиштем као да другог биља нема и не може бити. Нарочито се расцветају лудаје и њихов отужни воњ зароби и окужи све око њих.
Емило Лабудовић/ИН4С
