Хоћеш ли коначно отићи, проклета 2020. годино? И отишла је, 25. новембра, када је свет сазнао да је преминуо Дијего Армандо Марадона. Играо је као да је од неког вечно бежао. Од самога себе и фавеле у којој је одрастао, у убогом предграђу Буенос Аjреса, који ври од беса, безнађа, страсти и наде, али испред […]
Хоћеш ли коначно отићи, проклета 2020. годино? И отишла је, 25. новембра, када је свет сазнао да је преминуо Дијего Армандо Марадона.
Играо је као да је од неког вечно бежао. Од самога себе и фавеле у којој је одрастао, у убогом предграђу Буенос Аjреса, који ври од беса, безнађа, страсти и наде, али испред њега је увек ишла лопта, не желећи никада да га напусти. Играо је као да плеше танго сам, без партнерке. Како је време протицало, сви мушкарци који су га волели до неба, од оних уштогљених, из највиших сталежа, до оних убогих, из последњих забачених прћија, радо би пристали да их стисне и одведе у магичне светове где се мешају победа и бол, Светски куп и пад у понор, слава и безнађе, револуција и кокаин, не плашећи се притом да ће ико због плеса с њим посумњати у своју мушкост.
Зато је последњи опроштај од њега био фестивал жалости, суза, туче, пуцњаве и масовних немира. Како би могло бити другачије, кад је Бог умро, какав је наслов, преко целе стране, дао француски „Лекип”.
Мушкарци широм света цмиздре и понашају се неурачунљиво. Као безброј жена које је имао, варао и остављао, иако висок свега 1,65, здепасте грађе и не нарочито леп.
Хоћеш ли коначно отићи, проклета 2020. годино? И отишла је, 25. новембра, када је свет сазнао да је преминуо Дијего Армандо Марадона. Тако ће остати записано одувек и заувек, ма шта нам показивао календар и ма како лагали хроничари. У апокалиптичком добу вируса, божанству је препукло срце!
Претварајући фудбал у уметност ван свих жанровских матрица, од „гуардија виеје”, уличних танго свирки композитора старе гарде с почетка двадесетог века, поезије Шарла Бодлера, барокног сликарства, рокенрола Џима Морисона, до филмских фрески Емира Кустурице, Ел Пибе (Дечак) је фудбалски терен, омеђен аут линијама, проширио ван свих граница, претварајући га, заједно са својим животом, „у трчећу планетарну поп оперу”, како је сјајно уочио колумниста Пепе Ескобар.
Био је и више од тога, друже Пепе. Тог 22. јуна 1986. године, на мексичком стадиону „Астека” пред 114.580 гледалаца, сви су гледали у небоплави дрес Аргентине и црну десетку на леђима. У 51. минуту, када је енглески халф Стив Хоџ, у намери да избаци лопту што даље од гола, послао у срце свог казненог простора, ка њој су кренула два човека: легендарни голман Питер Шилтон и Дијего Армандо. Лопта је у високом луку летела толико дуго, да се чинило да ће је 20 центиметара виши Шилтон лагано ухватити. Марадона је, међутим скочио и левом песницом убацио у гол.
Утакмица се играла четири године после Фолкландског рата и као да се Дијего претворио у духа једног од безимених аргентинских војника са палубе лаке крстарице „Генерал Белграно”, потопљене торпедом са британске нуклеарне подморнице „ХМЦ Конкверор”, 22. маја 1982. године. У мору су тада нестала тела 321 аргентинског морнара, а готово на половини надгробних плоча погинулих војника у рату, и даље стоји натпис „Познати само Богу”. До сада нису идентификовани њихови посмртни остаци.
Лопта је, дакле, путовала толико дуго, Марадони се учинило четири године, колико је чекао на велику освету. Терен је за њега постао палуба уклетог брода, а његова рука божји знак да њом лопту спроведе у мрежу. Ко ништа не зна о рату и фудбалу, тај не зна ништа ни о осталом. У 51. минуту, 22. јуна 1986. године, најбољи играч света постао је војник, претварајући тај тренутак у најконтроверзнији спортски догађај 20. века. Сви на стадиону знали су да је гол превара.
Знали су то и играчи Аргентине и Енглеске, знао је то и тунишки судија Али Бин Насер, знали су и 114.580 гледалаца на трибинама. Судија је признао гол, а „божја рука” постао је метафора борбе против колонијализма, глобализма и мултинационалних корпорација које су опустошиле читаву Латинску Америку, претварајући је у фавелу попут Виле Фиорито, где је 30. октобра 1960. године, рођен Ел Пибе.
Када је остварио своју мисију, неколико минута касније, узео је лопту негде испред свог шеснаестерца, а затим се за десет секунди, ударајући лопту само левом ногом, стуштио ка голу Енглеске, дриблајући готово читав тим Гордог Албиона. Варалица и осветник, преобратио се у генија, постигавши најлепши гол на светским првенствима икада.
Често сам се питао зашто Меси никада није постао Марадона и када год затражим одговор, вратим се на ову утакмицу. Једнако талентован, Меси је са свега девет година одведен у Барселону и верујем да, кад год обуче небоплави дрес Аргентине, осећа да је издан и продат као бело робље, не искусивши никада убоге фавеле и навијачку хистерију на граници лудила на трибинама Боке Јуниорса и Ривер Плате, страховладу војне хунте и сан дечака да побегне одатле, али да никада не заборави да ће га, ма у којој вили одседао, заувек опседати духови несталих војника које познаје само Бог и позив гериљероса да се одазове на мобилизацију.
Побогу, па када је прешао у јужњачки и сиромашни Наполи, Марадона је поново постао вођа покрета отпора, играјући магични фудбал и ратујући против богатог севера, оличеног у Јувентусу, Милану и Интеру. Освојивши скудето, Марадона је постао Бог сиромашног италијанског југа, а легенда каже да су му донови напуљске мафије, љубећи му руку, приносили кокаин на златним послужавницима. Порочан и хировит, у вртлогу демона који су га прогонили, никада није крио своја политичка уверења и везе са Фиделом Кастром, антиглобалистичким левичарским покретима. И женама, не зна им се број. Није скривао ни своје слабости, „јер када се Исус саплео, могу и ја”, певао је. Тражио је своју звезду и нашао је.
Када је велики Пеле, говорећи о себи, рекао да га је Бог послао на земљу, Марадона му је поручио: Не сећам се да сам икога послао.
Да ли си нашао мир, човече кога сматрају Свевишњим? Свако од нас, у теби је пронашао понешто од себе и својих маштарија: освајач Светског купа или револуционар, дечак из предграђа или богаташ, ратник или слабић, победник или губитник. А био је само највећи играч који је показао свету да је Бог управо такав!
Александар Апостоловски/Политика
