Затекох те овим писмом још мамурног и ненаспаваног, још далеког од поодмаклог јутра и свега што је, пуно олујне кише и покислог града, изњедрило. Посумњах да си опет негдје с друштвом (надам се на пристојној дистанци) испраћао ноћ, и морам ти признати изненадио ме је разлог. До иза поноћи си, кажеш, гледао прво јављање Света […]
Писма са села којег више нема: Свето или лакоћа праштања
Затекох те овим писмом још мамурног и ненаспаваног, још далеког од поодмаклог јутра и свега што је, пуно олујне кише и покислог града, изњедрило. Посумњах да си опет негдје с друштвом (надам се на пристојној дистанци) испраћао ноћ, и морам ти признати изненадио ме је разлог. До иза поноћи си, кажеш, гледао прво јављање Света Маровића из безбједног „изгнанства“ гдје, усамљен као никад и болестан (видјело му се на лицу) робија без робије. И, осјећам ти по гласу, чини ми се да си помало разочаран. Да си очекивао више. Да си се надао „бомби“ која ће да уздрма и узбурка мртво море и колотечину на коју смо осуђени. Али, писао сам ти већ, омамљени милионима лажи, постали смо друштво имуно на истину.
Ни да метеор падне на ову вукојебину (опрости на изразу, то је због чопора вукова који је свакодневно растржу) не би се десило ништа што би нас тргло из сна и летаргије. А и Свето је – Свето, са свим оним што је ишло и иде уз његово име и карактер. И било је више него наивно очекивати од њега да упери прст и, попут Золе, узвикне: „оптужујем“! Поготово не да оптужи дугогодишњег сабрата у непочинствима сваке врсте, од политичких до сурово криминалних. Јер, Свето, чак и у „сигурности“ Београда, зна колико су дуги пипци хоботнице која је прогутала Црну Гору и из чије се „утробе“ тешко излази жив. А осим тога, Свето је свјестан да би свако одрицање од заједништва и таргетирање Мила и фамилије му личило на закашњело посипање пепелом и не би му донијело опрост. Као што му ни „признање кривице“ пред Катнићем није рачунато у „олакшавајућу околност“ јер тако нешто може да донесе само позив „пријатеља“. А пријатељ се баш показао „пријатељем“ до мјере да га је, хладно, макијавелистички, пустио низ бујицу Катнићеве правде.
Али, мораш признати да Свето, и поред 17 килограма „изгубљених“ у спушкој „самици“, није изгубио ни грама способности да се прикаже жртвом. И то жртвом попут Вукашина Мандрапе, из Клепаца у Херцеговини, који, помирен са смрћу, „благосиља“ свог џелата ријечима „само ти, синко, ради свој посао“! Жртвом коју је „пријатељ“ покушао да, попут Гојковице младе, узида у зидине скаламерије коју свијету покушава да „прода“ као модерну, европску и демократску државу. Самопроглашвајући се црногорским Санадером, Свето покушава да свједочи како „револуција једе своју дјецу“, заборављајући, међутим, колико је „дјеце револуције“ и сам бацио у гротло историје.
Ти знаш да ја Света познајем одавно. Још из времена када је био на челу омладине Црне Горе. Још памтим састанке Предсједништва црногорске младежи које је Свето отварао подужим монологом након којег би га покојни Анђелко Ковачевић, извршни секретар ЦК СК задужен за омладину, замолио да све то што је, на српском, рекао опет „преведе“ на – српски. Из тог доба је и прво „пуштање низ воду“ које му је приредио Мило Ђукановић. Памтим, био сам млад новинар, „задужен“, између осталог, и за праћење активности младих. Свето је тих дана изашао у јавност са, за то вријеме револуционарним, предлогом, да се предсједник организације бира по систему по којем се (формално) бира данас: више кандидата, програм рада, промотивни скупови… Комунистичка врхушка Црне Горе, а и шире, дигла се на ноге против те јереси. Затражена је хитна сједница Предсједништва у најширем саставу, што је подразумијевало присуство делегације младих Црне Горе у савезним органима. Међу њима и Мила Ђукановића, тада млађаног члана ЦК СКЈ. Непосредно пред сједницу, у претрпаним просторијама омладине у згради „два сандука“ на обали Мораче, владало је опште расположење свих, Мила Ђукановића посебно, да се и Свето и његова идеја безусловно бране и подрже.
Већ поменути Анђелко Ковачевић, који је сједници присуствовао у име владајуће комунистичке гарнитуре, није дозволио Свету ни да честито отвори састанак. Одмах је „узео ријеч“ и најбруталније осудио Светову „издају идеала комунизма и тековина револуције“. Тирада је трајала више од пола сата, а након ње салом за састанке завладала је гробна тишина. За ријеч се тада јавио Мило Ђукановић. И кад смо сви (јер и ми новинари смо били уз Света) очекивали жестоку одбрану права младих да мијењају и предњаче, Мило је умјесто Света подржао „друга Анђелка“ и „другове“. Мук је сада био још дубљи и гушћи. Епилог је био: експресна смјена Света Маровића и секретара Миње Ражнатовћа.
Годинама касније и годинама након Световог „камбека“, као једног од „џемпераша“, у политичку матицу Црне Горе, послије расцјепа у ДПС и његовог сврставања уз Мила и „издаје“ кума Момира, питао сам „изданог“ како објашњава Светову „заборавност“. Тада ми је Момир испричао да му је Свето једном приликом, на његово упозорење како је са Милом и осталима већ дубоко огрезао у шверцу и грабежи, рекао: „ти своме сину остављаш чињеницу да му је отац био први демократски изабрани предсједник Црне Горе, ја ћу своме умјесто тога да оставим – милион марака“! А то се могло само ако си Милов играч и у његовом „тиму“. А кад се награби први, апетити се отворе и онда је колико год милиона мало јер, говорио је покојни Момир, из „дупета црногорских скоројевића и бизнисмена вире девет гладних ђедова.
Ето, то је Свето и то су били његови кључни мотиви да подржи Мила и да му и данас, кад му је одузео слободу, здравље, десетковао породицу а Милоша учинио „бескућником“, упути само хришћански прекор. Очекивати више од њега значило би само непознавати га добро и не знати да његова несумњива интелектуална снага стоји у обрнутој пропорцији са његовом грађанском храброшћу и спремношћу на жртву. Али, кад се боље размисли о свему ономе што је рекао, Свето је, ипак, превазишао себе. И рекао неколико истина о којима је углавном ћутао и „лацмански“ их скривао и од самог себе.
Прво, отворено је, као Црногорац, стао уз Српску православну цркву, Митрополију и Митрополита, одбацио Закон о слободи вјероисповијести и нагласио да је сулудо од „институције старе осам вјекова, стуба духовности и државности Црне Горе, захтијевати да се региструје“. И, прије свега „својима“, појаснио шта стоји иза Милове сулуде идеје о новој, партијској, цркви.
Друго, први је високи званичник ДПС, макар и у оставци, који је отворено рекао да ће Црна Гора „преживјети“ у случају да његова бивша партија оде са власти. Да је држава старија од сваке партије, макар то била и ДПС, а државни интерес изнад сваког појединачног, макар то био и Милов. И рекао је „да Црна Гора није могућа без свога народа, без своје Цркве, без вјере, без демократије, без добрих намјера, без помирења… да Црна Гора није њена власт“.
Треће, отворено је признао и, опет својима, поручио да је Црна Гора сазрела за промјене и да је пут којим су је водили он и Мило стигао у – ћорсокак. Да су потрошени сви кредити повјерења у Мила и ДПС, и да у редовима опозиције препознаје лица спремна да преузму одговорност и државно кормило.
Четврто, први је „с оне стране“ који је макар посумњао у Катнићеву правду и валидност пресуда у афери „државни удар“ и затражио детаљну ревизију процеса.
Пето, нескривено је исказао симпатије према политици и порукама које презентују коалиција „За будућност Црне Горе“ и њен лидер, доктор Здравко Кривокапић, сматрајући да су то пружена рука измирења и отварања нових перспектива за све народе и све грађане државе.
Шесто, исказао је вјеру у способност и зрелост опозиције да предуприједи арсенал ДПС марифетлука којима се и сам служио при „креирању“ изборних „побједа“, и јавно позвао грађане да слободно изађу на изборе, одбаце све притиске и пријетње и гласају – ЗА ПРОМЈЕНЕ!
Ако је и од Света, доста је, и више је од очекиваног. Јер ако је ико, Свето је жива парадигма оне народне „округло, па на ћоше“. А синоћ је, ипак, уз свој чувени манир, био скоро па директан. Осим тога, својим изгледом, својом причом, својом изгубљеношћу и својим страхом, живо је свједочио колико Милу у врхушки значи пријатељство. Колико су људи из његовог окружења потрошна роба и вриједе док вриједе њему. А чим загусти или се укаже потреба, правац Спуж (у најбољој варијанти) преко „извиђача“ Катнића који је, при одрезивању казне, „на вези“ са „пријатељом“ па ако назове… а ако не – зна се. Тај однос ће, ускоро, искусити и она Вулићка која је, док је нису ухватили с рукама у тијесту, врбовала и пребројавала ДПС „крвна зрнца“ будућих војника и официра Војске Црне Горе, а које се назови министар војни сада јавно одриче.
Ко зна, можда ће једног дана Свето и „светови“ проговорити и више и детаљније, али за сада је, буди увјерен, надмашио себе. И бар мени оправдао ноћобдијање до иза поноћи. Јер, као што испосничка келија човјека приближава Богу, тако га и спушка самица приближава себи самом и истини. Могао бих ти о томе и књигу написати. А ко зна, можда једног дана и хоћу. А ти до тада читај нешто паметније и не суди престрого. Ником, па ни Свету. Јер и Свето је само човјек, изгубљен, сам, престрашен и жељан опроштаја. И, као хришћанин, рачуна да ће праштајући другима, па и Милу, лакше стати пред Сведржитеља и затражити опрост.
Буди ми добар и добро, здрав и бодар. Још само мало…
Емило Лабудовић/ИН4С
