Вече је дошло на црним крилима ћука који се дуго гнијездио на брези изнад куће тражећи себи конак, и угасило пожар залазећег сунца који је кратко тињао на лицу Брајенице. И док си оком трепнуо, хор цврчака је заузео подијум и здушно подржава неуморни вртешку свитаца који плешу своје последње плесове прије него погасе фењере […]
Писма са села којег нема: ВРИЈЕМЕ УМИРАЊА
Вече је дошло на црним крилима ћука који се дуго гнијездио на брези изнад куће тражећи себи конак, и угасило пожар залазећег сунца који је кратко тињао на лицу Брајенице. И док си оком трепнуо, хор цврчака је заузео подијум и здушно подржава неуморни вртешку свитаца који плешу своје последње плесове прије него погасе фењере и зађу за хоризонтом времена. Небо, осуто пјегама звијезда одаје утисак дубоког свемира посматраног са васионског брода који се отиснуо у одисеју без повратка. И да оно што је остало од завичајне ријеке, коју је неки од ововремених тајкуна зауздао миницентралом, не шуми тако заносно и опијајуће, и сам бих се осјећао као путник на том броду. Али, вијести, оне лоше а неизбјежне, као тешким синџирима и овдје вежу за тривијалну свакодневицу.
Опет су јавили да је вирус у свој црни тефтер убиљежио још неколико жртава и наставио своју жетву смрти чије се снопље слаже све брже и брже. И друге бројке су из дана у дан све поразније, пријетеће и упозоравајуће да се на њима неће стати. Али, упркос свему, држава се понаша као да је стање редовно и, за разлику од почетка епидемије, нема оне строгоће и оног страха којима су нас тада држали у кућним казаматима и под полицијском присмотром. Јесмо ли као друштво толико неодговорни, обманути или самообманути лажном еуфоријом о „последњој и првој“ позицији на листи напада и одбране? Или наша, тим бесмислицама „анестезирана“ свијест, огрезла у лажној сигурности модерне цивилизације, признаје само опасности које су „тамо негдје“ а не ту, под носом? Јесмо ли, наопаким нагоном одржања, предодређени да кризу и опасност прије пренебрегнемо и обезвриједимо него да им се одупремо и савладамо? Или ће прије бити да нас, мозговима прикопчаним на телевизоре, НКТ држи у заблуди да је, и поред скоро двије хиљаде обољелих, „све под контролом“ (док их било свега 300, није било). Очигледно да се чека још да прођу избори па нас ето опет „на коњу“, то јест у карантину! А ова „живуљка“, та савршена „машина смрти“, једва микроскопски видљива, држи мач освете над главом човјечанства и подсмијава се његовој самоувјерености. Зато, прије него се предаш засљепљујућим свјетлима булевара сјети се да је и камен, не много већи од овог изнад куће, уништио дотад неприкосновене господаре Земље – диносаурусе!
Превише сам ти ових дана писао о смрти у свим њеним појавним облицима и временима. Али, чак и оволико измакнут и дистанциран растојањем на које ме ни они из НКТ не би осудили, не могу да се одмакнем од размишњања о њој. Јер, изгледа, да свако вријеме и сваки низ генерација имају своје „вријеме умирања“. Вријеме умирања мимо реда, насумичним избором и по неким, само Богу доступним, списковима. Умире се и овдје, није да није. Умире се, али, бар за сада, не од вируса. Овдје се умире од живота. Од свакодневног рвања са њим, наоружаним свакојаким патњама, изазовима и пријетњама. Умире се од посних њива, непокошених ливада, од неродних и гладних година. А и од оних родних које, као гладна мечка зрелу крушку, отресу рани мразеви, закашњеле кише, ненадани град и поплаве. Умире се од самоће, од узалудног надања, изневјерених очекивања. Од празних соба, прокислих кровова, расточених греда, напуклих прозора. Умире се тихо, углавном пред зору, уз свијећу покајницу и безгласни плач оних који „дворе“. И сахрањује уз лелек и тужбалице које колико за покојним лелечу и тугују и за живима којих све мање остаје. Овдје се ријетко пита од чега је покојник умро већ од чега је живио. Јер, смрт је „чудна ми чуда“, а живот, е то ти је овдје чудо над чудима. Сахрањује „у најужем породичном кругу“ не зато што то препоручује НКТ већ зато што већи дио фамилије, расељен по бијелом свијету, не може да стигне на последњи опроштај. Сада је то, уз ову лудницу на границама, још и теже. Али, и од тога теже је кад неко овдашњи испусти душу негдје тамо у „свијету“. У Београду, углавном, јер за нас одавде Београд је увијек био „свијет“ којем се тежило и у који се ишло. Те које морају да сахране „тамо далеко“ жале више због тога него због саме смрти. Само оне који су сахрањени у мајчином или очевом гробу овдје сматрају „срећно умрлима“. А на гробља не идемо тако често. Трипут до годишњице а онда само о Задушницама, оним зимским, кад прсти, укочени леденим сјеверцом који Улицом дува и усред августа, једва припаљују свијећу а широки сељачки дланови јој праве грудобран. Тада се од бола и успомена које маме сузе бранимо препеченицом, пршутом, тврдим сиром и бескрајним причама у којима има мјеста за све и свакога осим за покојника. За њега су резервисане дуге и бесане ноћи, зимске нарочито, док напољу урла вјетар и завијају вукови, кад душа зазебе од свега што је тишти годинама а што себу њу данима и годинама трпа као у кунету и скрива од других, чак и најмилијих. Смрт је овдје исто што и живот, незаслужена и проклета, наменута прародитељским гријехом којем нема окајања.
Звоне прапорци поноћи и поглед, уоквирен зидовима и полицама књига, све теже назире увеличане портрете оних о којима ти у овај глуви сат пишем. Прађед, ђед, баба, отац, мајка … а мјесто на које ћеш ставити моју слику је нешто ниже на зиду (такав је ред), боде својом празнином и опомиње да смрт има своје вријеме и свој ред. Али, то се тебе још не тиче. Ти ходај „витак, под сребрним луком“, не заборави маску и држи се на одстојању. Нарочито на одстојању од ових лажи и обмана како је „све под контролом“ јер једино шта је у овој земљи „под контролом“ смо ми, сви одреда. И зато је и оволика повика и галама на све што измиче „контроли“ и што онај чији надимак кошта 500 евра не може да стави под чизму и пендреке. На литије, оне праве и оне модификоване у ауто верзију, на Будву, на Беране, Пљевља, Никшић… на „тробојке“ на Инстаграме и Фејсбук профиле, на сваки вид слободе и отпора статусу зомбија који само једу, пију и гласају ДПС.
И не брини, сваком „времену умирања“ следује вријеме живота. Оног у којем се не умире на рате веч пуног, сврсисходног, богатог и вриједног живљења. Као што су давно рекли ови који нас држе у карантину горем од ковидовог јер не траје двадесет један дан већ 10 950 дана, а на толико не би био осуђен ни најсвирепији убица, за такав живот потребно је само – да они оду. А и тај дан се ближи и ускоро ће да сване. До тада, грлим те у мислима, склапам књигу, гасим свјетло и тонем у спасоносно царство сна у којем су утваре које нас окружују само изблиједјеле сјенке времена које је било горе и од „времена смрти.
До новог буђења!
Емило Лабудовић/ИН4С
