Шта је тајна Ђукановићевог успјеха? Одговор је депресивно предвидив: клијентилизам и куповима – или, зависно од перспективе, крађа моћи – наводи Townhall, омиљени магазин породице Трамп. Као европски владар са надужом каријером, изненађење је да Мило Ђукановић има само 58 година. Био је премијер и предсједник у различитим епохама Црне Горе од 1991. године – Обухватајући […]
Шта је тајна Ђукановићевог успјеха? Одговор је депресивно предвидив: клијентилизам и куповима – или, зависно од перспективе, крађа моћи – наводи Townhall, омиљени магазин породице Трамп.
Као европски владар са надужом каријером, изненађење је да Мило Ђукановић има само 58 година. Био је премијер и предсједник у различитим епохама Црне Горе од 1991. године – Обухватајући распад Југославије па све до независности државе 2006. године.
Љепоте Црне Горе крију ружну истину. Најпознатија као туристичка идила са прелијепим плажама, кристалним језерима и осликаним планинама, али, туристи ријетко спознају да улазе у нешто што је мање држава, а више приватна својина којом се управља за потребе предсједника и мањег броја сарадника око њега.
Ако није познато, његово учешће и повезаност са мафијом су доборо документовани. Он је добитник „награде“ Човјек године организованог криминала и корупције“ а и Фридом Хаус је деградирао стање државе од демократије до хибридног ауторитативног режима. Али од скора, Ђукановић се налази пред новим изазовом – ћуп из којег су храњени „партизани“ је осиромашен – ћуп је празан.
Прилагођавајући и измишљајући закон који би наводно био у сагласју са Уставом, одлучио је да имовина Српске православне цркве сада постане државно власништво. Поред свог имена, друга најстарија православна црква код Словена није национална – страни противник Ђукановића – већ је дом милионима вјерника на цијелом Балкану, као и свијету. То је већинска црква чији вјерници чине 80 одсто грађана Црне Горе. И била је претходник безбројним границама које су цртане и прецртаване вјековима широм региона.
То је била веома смјела одлука, али како је могуће да се одузме правна и света својина цркве? Једноставно, Ђукановић је промијенио закон. Али је прије тога ухапсио опозиционе посланике који су били против тога.
Прошлог децембра Закон о слободи вјероисповјести је усвојен са 45 гласова за у Потенкимоновој скупштини. Иако нису били у пленуму, противљење опозиције закону је било јасно. Шездесет хиљада људи је окупирало улице Подгорице – неких 10 одсто популације државе – захтијевајући опозив. Ово није била мала вјерска техникалија завучена у правне заврзламе, већ проблем од националног значаја. Величина скупа је открила солидарност против крађе спонзорисане од стране државе, а које су се грађани Црне Горе уморили.
Под неуставним законом, вјерске организације морају да докажу власништво над имовином изграђеном прије 1918. године, а за све то је потребна регистрација код државе. У стварности, клаузула важи само за Српску православну цркву. Остале мање и микро заједнице имају посебне привилегије са државом које их штите од овог закона.
Можда се у почетку закон чини безазленим. Нарочито на Балкану, због веома сложене историје и пребацивања моц́и отоманских халифа, краљева и комуниста, њихове модерне државе насљеднице требале би бити отворене за оспоравање земљишног дијела. То је, у било којој земљи везаној за закон, неспорно тачно: спорови би требало да се саслушају у судницама.
Према Ђукановиćевом закону, о њима ће сада одлучивати владина катастарска књига, државе у којој је владар 30 година.
Ако црква покуша да оспорава било какав покушај заплијене земљишта или измишљене тврдње то морају да ураде пред истим органима под контролом Ђукановића, који је одговоран за оцјењивање правне ваљаности њихових докумената о власништву над земљиштем; Једном када је одлука донесена, немају права на жалбу.
Имајући то на уму, наизглед безазлен закон постаје државни механизам за присвајање земље која је идентификована, пресуђена и извршена од стране државе. А црква је већ осјетила надолазећи третман. У мају, усред затајивања коронавируса, епископ другог најећег града је ухапшен заједно са још седам свештеника. Мноштво вјерника се окупило испред свог древног манастира на вјерски празник, упркос томе што је владика најавио да се нец́е одржати јавни догађаји. Ови детаљи нису били битни власти – и тако су започела заточења и премлаћивања.
Можда, у поређењу са Српском православном црквом – која западним очима својом ћирилицом, брадатим свештеницима, иконама и тамјаном изгледа необично за разлику од наших стандарда – предсједник Ђукановицћ и његова политичка машина могу изгледати модерно и познато.
Никога не треба заварати. Током деценија, његова досадно смеђа социјалистичка одијела могу бити замеијњена кројеним јакнама, а чекић и срп препуштени новим логотипом странке – али они су исти. Апарат државе, самог предсједника и странке коју је он обликовао три су лозе испреплетене из истог коријена. Они су једно од три, недјељиви: непристојно тројство.
У Црној Гори не постоји „закон о вјерској слободи“: само закон о контроли Цркве и крађи коју спонзорише држава. У малој држави постоји само толико ствари да се партије и „партизани“ усреће. Дакле, Ђукановићу након 30 година у недостаје средстава и ресурса да преда својим помоћницима и окреће се Цркви јер нема шта друго да украде.
ИН4С
