Драган Милашиновић Велики светски скупови попут Генералне скупштине ОУН увек су били прилика малим земљама да промовишу своје ставове и остваре дипломатске контакте које тешко да би могли редовним дипломатским каналима. Отуда није чудо што су се лидери онога што је Ангела Меркел крстила у Западни Балкан сјатили у Њујорк да виде и буду виђени. Свакако да им је главни циљ била Трампова пажња, а остало шта коме западне. У ту јурњаву упустили су се и наши представници, дугоноги Вучић и кратконоги Дачић, како би у тој комбинацији могли да покрију што већи простор. Рецимо, Трамп. Тек што је амерички председник сео на столицу пред њега је кратким, али брзим корацима, искочио Дачић и поднео му под нос наслове из којих се види са колико је одушевљења српски народ поздравио његову победу, тек да провери да ли се још увек сећа Вучићевог тричавог прилога за кампању Клинтонове. Како га овај није отерао већ доброћудно упитао „А како се ви зовете?“ био је то знак да се Трамп више не сећа тих тричарија, па је Вучић за њим пустио свој дуги корак и сустизао га све док му није искамчио обећање да ће посетити Србију. Бар тако он каже. И официјелна слика поред Трампа, као доказ. Речи кажу нешто друго, да је Вучићев домет у службеним контактима са Америчком администрацијом била Елизабет Милард, виши заменик помоћника америчког државног секретара. Но, слика је важна. И обећана посета. Каквих смо се, у то име, хвалоспева наслушали од Вучићеве медијске мреже својски упрегуте да га наслика као јаког националног вођу кога свет уважава. Каквих смо се наслова нагледали. Нико као он. А онда се појавила једна друга слика. Доналд и Меланија Трамп поред Хашима и Лумније Тачи. Исто официјелна. А давно је речено да једна слика говори више од хиљаду речи. При томе шиптарски медији ништа не славе, само кажу да се Тачи захвалио Трампу за подршку коју пружа независном Косову. Истина, на неки начин, и то је победа Вучићеве политике јер и он пружа својску подршку независном Косову, али Тачи ће се њему захвалити другом приликом и на други начин. Па, тек Вучићев говор. Како срочен, како усмерен, како слављен у српским медијима са националном фреквенцијом и маинстрим тиражом. Какав увод коме се све обраћа, каква дипломатска учтивост. А онда, зли Вук (Јеремић), избаци слику празне сале у којој Вучић поносан, али сам као пустињак, чита свој говор а готово никог ни испред, ни иза њега. Страшно. Тај надобудни свет не зна шта пропушта. Али, важно да смо ми чули како тражи да Косово не уђе у УНЕСКО. Но, све ово није нарочито важно, рачунајући и Трампа, у односу на вест да се Вучић сусрео са архи-непријатељом српског народа, човеком који деценијама финансира све наше несреће и невоље – Џорџом Сорошом. Он не воли да се слика, па са тог сусрета имамо само Вучићеве речи које је изрекао Блицу о томе како је дуго разговарао са милијардером око најважнијих ствари на међународној сцени. “Саслушао сам их, али су и они мене саслушали (Сорош очигледно није био сам-прим. аутор). Нисмо се бавили трачевима, већ озбиљним стварима. Разменили смо виђења о дешавањима у свету, Европи, на Балкану. Мислим да је важно да на тако битном месту кажем те ствари. Био је то веома занимљив разговор” – навео је Вучић. Баш је убедљив у својој кукавној демагогији. То о „трачевима“ треба да значи да Сороша није оно што о њему зна цео свет, да је заправо благонаклон према српском народу. Па, Сорош и они су њега слушали и са њим размењивали мишљења. Ох, ахх, уххх! Но, већ смо научили на те његове тонове. Једино је сигурно да нећемо дуго чекати на црне последице њиховог сусрета по Србију и српски народ, не само у Србији!! И да ће време показати да ли је мирис Сорошевог прљавог новца вреднији од чињенице да Сорош и Трамп нису пријатељи, а да су Путин и Сорош непријатељи. Спреми се Србијо … !!! _____________________________________ www.blic.rs/vesti/politika/vucic-u-njujorku-razgovarao-sa-milijarderom-dzordzom-sorosem/28zetz0
