Лажна смрт руског цара: Да ли је Александар I живео под другим именом?
„Никад неодгонетнута Сфинга” – тако је руски песник 19. века Петар Вјаземски описао цара Александра I, и био је у праву. Император који је преузео престо од свога оца Павла I, убијеног у завери, скривао је пуно тајни. За њега су биле карактеристичне нагле промене у животу.
Александар је у почетку био наклоњен либералним идејама. Намеравао је да спроведе реформе, да формира парламент и донесе устав, па чак и да укине кметство, али је на крају одустао од тога како би сачувао систем аристократије. Тако су његове реформе пропале или остале недовршене.
То нипошто не значи да владавина цара Александра I није била сјајна. Напротив, под његовим вођством Русија је победила Наполеона, срушила Француско царство и заузела Париз. Али пред крај живота император је постао прилично равнодушан према свему овоземаљском. Дане је проводио у молитви, а власт је препустио министрима. Можда се управо због тога сумњало у његову смрт.
Смрт под тајанственим околностима
Према званичној верзији, Александар је умро од тифуса у новембру 1825. године у Таганрогу (965 км јужно од Москве). Историчар Руске академије наука Андреј Сахаров рекао је у једном интервјуу да је император у тренутку смрти имао само 47 година и да је био у доброј физичкој кондицији. Али то није једина необична ствар везана за његову смрт.
Царево тело се налазило у затвореном ковчегу и скоро га нико није видео. Они који су га видели рекли су да не личи на императора. То се, додуше, лако може објаснити. Требала су непуна два месеца да се тело превезе из Таганрога у Санкт Петербург, па одсуство сличности са императором лако може бити последица распадања.
Али зашто је свемоћни император напустио престо? Сахаров сматра да га је мучила савест, јер постоје чврсти докази да је учествовао у завери против оца који му је оставио власт. Због тог злочина Александар вероватно није могао да се скраси на престолу, посебно када се око своје 40. године више посветио вери у Бога.
Старац који се појавио ниоткуда
Десетак година након цареве смрти (1836. године) у околини Перма (1.126 км источно од Москве) појавио се неки необичан човек од око 60 година. Био је висок и брадат, а на леђима је имао трагове од бичевања. Није могао да објасни полицији ко је и одакле долази, па су га ухапсили и послали у Сибир, што му је очигледно одговарало. Старац се настанио у близини Томска (2.816 км источно од Москве). Једино што је рекао полицији било је његово име – Фјодор Кузмич.
Кузмич је живео дуго и умро је у јануару 1864. године. Суседи су га брзо заволели јер је био мудар, пријатан и као прави хришћанин увек спреман да помогне. Поштовали су га као светог старца и духовног оца.
Тешко је рећи шта је истина а шта легенда када се проучава материјал о Фјодору Кузмичу. Он никад није причао о својој прошлости. Сматра се да је течно говорио француски, што је показао у разговору са официрима из месног гарнизона. Препричавао је догађаје из живота у Санкт Петербургу и из Отаџбинског рата 1812. године, а о руским војсковођама је причао као да их је лично познавао. Војници који су некада служили у престоници записали су да Фјодор Кузмич изгледа потпуно исто као покојни император.
Истина још није откривена
Од смрти Фјодора Кузмича прошло је преко 150 година, а нико није ни потврдио ни оспорио његову повезаност са Александром I. Историчар Алексис Трубецкој у књизи „Легенда царске породице: Тајанствени нестанак цара Александра Првог” помиње како су средином 20. века руски племићи из Париза сматрали да Александар I није умро 1825. године, него да је остатак живота провео у Сибиру, кријући се под именом Фјодор Кузмич.
Постоји доста сведока који тврде да су цар и пустињак били једна иста особа. Међутим, постоје и озбиљни супротни аргументи. На пример, познато је да је Фјодор Кузмич користио неке речи из украјинског језика и јужних руских дијалеката, које никако није могао знати Александар, будући да је рођен и одрастао у Санкт Петербургу.
До данас није спроведена ниједна ДНК анализа која би могла решити ово питање. Антрополог Михаил Герасимов каже да власт упорно одбија да отвори гробницу цара Александра, тако да је немогуће урадити његову ДНК анализу и упоредити је са осталим члановима породице Романов. А судско-медицинска анализа рукописа даје нејасне резултате око којих стручњаци не могу да се сложе.
Све у свему, истина о смрти цара Александра и о могућности његовог бекства у сибирску дивљину још увек није откривена.
Овај текст је део серије текстова под називом „Russia X-Files” коју „Руска реч” посвећује загонеткама, тајнама и аномалијама везаним за Русију.