Руске мегафабрике: Лењинградска фабрика метала
Архивска фотографија
Лењинградска фабрика метала (Ленинградский металлический завод) је највећи руски произвођач погонских машина и турбина. Налази се у Санкт Петербургу и постоји већ 160 година.
Основао ју је 1857. године Сергеј Растерјајев, истакнути припадник руске буржоазије. Он је спадао међу малобројне трговце и бизнисмене којима је било дозвољено да користе грб Руске империје.
Почео је тако што је ангажовао најбоље и најбриљантније немачке стручњаке, али су прве парне и хидрауличне турбине у Русији ипак направили руски инжењери 1924. године.
Архивска фотографија
Револуција 1917. је засенила наслеђе буржоазије и убрзала производњу, учинивши да се она непрекидно развија. Енергетска снага турбина је увећана. Инжењери ове фабрике су 1963. године направили највећу и најјачу Франсисову турбину за Краснојарску хидроелектрану.
Архивска фотографија
Лењинградска фабрика метала је увек тежила да буде „највећа и најмоћнија”. Тако је 1977. године почела да производи хидрауличне компоненте, и њен нови производ је брзо нашао купце у целом свету.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Данас је свака десета турбина у свету произведена у Лењинградској фабрици метала.
Слава Степанов | geliovostok.ru
После распада Совјетског Савеза фабрика је постала део компаније „Силовые машины” – највећег произвођача погонских компоненти за електране у Русији. Мало је рећи да је највећа. Она још улаже и време и новац у R&D у циљу конструисања и стварања производа високог квалитета.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Према подацима које износи ова компанија, фабрика је 2017. године произвела преко 2150 парних и 790 хидрауличних турбина.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Производи су у совјетском периоду пласирани само у земље које су биле у пријатељским односима са СССР-ом, што је била устаљена стратегија у оно доба. Поред совјетских република главни купци су биле Кина, Индија и земље Латинске Америке.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Сада се, међутим, турбине Лењинградске фабрике метала продају по целом свету – од Канаде и САД до Африке и Азије.
Слава Степанов | geliovostok.ru
У најупечатљивије иностране пројекте укључене су фабрике из Ирана, Кине и Мексика.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Већина руских електрана такође користи турбине направљене у Лењинградској фабрици метала. Њени инжењери су реконструисали Сајано-Шушенску хидроцентралу, највећу електрану у Русији. На њој је у августу 2009. дошло до катастрофалне хаварије у којој су поплављене и уништене просторије са турбинама.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Један од најновијих и најистакнутијих пројеката је парна турбина за Белојарску нуклеарну електрану. За разлику од других нуклеарних погона, овај има такозвани „брзи реактор” (који користи брзе неутроне за иницијацију фисионе реакције), што је иновационих пројекат руске нуклеарне индустрије.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Погон у коме се праве хидрауличне турбине
Слава Степанов | geliovostok.ru
Производња турбина је дуг процес. Инжењери ове фабрике врше провере након сваког производног корака. Фабрика има чак и специјалну вакуумску комору у којој будуће турбине могу бити тестиране у аутентичним радним условима.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Једна турбина може бити тешка 1.500 тона и дугачка око 60 метара. Управо таква је направљена за локалну Лењинградску нуклеарну електрану и треба да буде пуштена у погон 2018. године.
Слава Степанов | geliovostok.ru
У овом тренутку инжењери Лењинградске фабрике метала раде на ротору за хидротурбину који ће бити тежак 250 тона. То ће бити најтежи ротор у досадашњој историји ове фабрике.
Слава Степанов | geliovostok.ru
Фабрика је смештена на 190 хектара. Сваки квадратни центиметар је искоришћен за производњу погонских точкова, турбина и других делова будућих погона.
Руске мегафабрике: место где се праве КАМАЗ-и