Због контстантног настојања да државна заједница БиХ буде унитарна, а Република Српска буде проглашена геноцидном творевином, изнијећемо нека наша виђења уређења БиХ по Дејтону. Дејтонски споразум је донијет на иницијативу САД-а као свеобухватан мировни споразум, који се третира као свето слово, али само декларативно јер га као и све друго, највише руше његови творци тзв. међународна заједница, а да су при томе готово увијек криви Срби. Дејтонским споразумом Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини предвиђено је њено предратно, унутрашње преструктурирање и децентрализација јер је само тако БиХ могла опстати у авнојевским границама. За почетак су од 73 процента територије Републике Српске узели готово трећину територије и ушли у однос 49% према 51%. Наравно, уступак је био цијењен до закључивања међународног уговора. По Дејтону је БиХ постала државна заједница, али са два високо аутономна ентитета: БХ федерација (Муслимани и Хрвати) и Република Српска (Срби). Уз помоћ високих представника и у најмању руку недосљедних и некомпетентних представника у органима Федерације из редова српског народа, Република Српска до сада је изгубила огроман број надлежности у корист јачања бошњачког ентитета и у циљу стварања унитарне БиХ. Сви прераготиви државе Републике Српске (судство, војска, царину, монетарну политика итд) су доведени у питање јер ниједан члан Устава БиХ, државној заједници Босни и Херцеговини није дао право на било какву имовину нити право на било какву мајоризацију. БХ федерација инсистира да све што је припадало СР БиХ када је била у СФРЈ, сада припада државној заједници, као што праве знак једнакости између БХ федерације и државне заједнице Босне и Херцеговине. Што нема везе са логиком и правом. Имовина припада ентитетима на чијим територијама се налазе, јер је у Дејтонском споразуму јасно записано да државну заједницу БиХ чине два ентитета са територијом и имовином. Неуставно постојање БиХ правосуђа и његовог дјеловања се не може више толерисати јер је Закон о Суду БиХ донијет ПРЕГЛАСАВАЊЕМ, као и све спорне одлуке унутар њега. Приликом референдума о дану Републике Српске било је разноразних формулација и шпекулација. По Дејтону референдум представља заштиту права чланица државне заједнице БиХ тј. ентитета које могу заказати изјашњавање, ако сматрају да су њихова права повријеђена. То је гаранција која омогућава народу да спријечи провођење одлуке централних органа. У државној заједници БиХ то право припада ентитетима. То гарантује члан 3.3.а Устава БиХ. Како је Народна Скупштина Републике Српске надлежна за територијалну организацију Републике потребно је да донесе одлуку у којој се Уставни Суд БиХ проглашава нелигитимними и ненадлежним за територију Републике Српске, те да на основу те одлуке повуче све српске представнике из заједничких органа државне заједнице БиХ. Сви морају схватити да жеље бјелосвјетских моћника не могу и не смију бити легитимне и легалне, а да они који играју за њихове интересе морају да знају да у животу све има свој почетак и крај. Удружење „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“
