"Srbija je zakazala na uređenju najviših delova slivova reka gde se generiše bujični poplavni talas", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić.
Ovaj stručnjak za bujice i erozije ističe da bi za sanaciju terena u slivovima bilo potrebno između 30 i 60 miliona evra godišnje, te da bi time rizik od poplava bio značajno smanjen.
Poplave su polovinom januara pogodile zapad i jug zemlje. Jake kiše i olujni vetar koji su zahvatili Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Crnu Goru sredinom prošle nedelje izazvale su velike poplave.
U Srbiji je u deset opština i dalje na snazi vanredna situacija. Više od stotinu ljudi evakusano je prethodnih dana iz poplavljenih područja na jugozapadu zemlje. Dve osobe su stradale kada su upale u nabujalu reku Trnavicu u Novom Pazaru.
RSE: Posle katastrofalnih poplava 2014. godine rekli ste da Srbiji, zbog nerazvijene vodoprivredne infrastrukture, i dalje prete velike poplave i da se na tom planu mora ozbiljno raditi kako bi se sprečile ogromne štete. Šta se od tada do danas promenilo i da li je nešto urađeno da bi se sprečile poplave koje se ponavljaju na svake tri godine – 2014, 2017, 2020, 2023. godine?
Ristić: Ako se ta 2014. uzme kao nultna godina, u odnosu na nju, urađeno je dosta. Pre svega po pitanju tehničkih radova u donjim tokovima bujičnih slivova, u pogledu regulacije rečnih korita, popravke oštećenih i izrade novih nasipa.
Međutim, zakazali smo na uređenju najviših delova bujičnih slivova, gde se generiše bujični poplavni talas. Obično u tim talasima imate ogromnu količinu nanosa, to je onaj zemljani ili kameni material koji je posledica erozije zemljišta. Kada padnu jake kiše ili kada dođe do otapanja snega sa tih površina zajedno s vodom, kreće i ogromna količina tog materijala.
RSE: Šta po vašem mišljenju nije urađeno kako valja ili uopšte nije urađeno?
Ristić: Nismo puno uradili na izvođenju protiverozionih radova u najvišim delovima slivova. Radi se o nekoliko desetina hiljada hektara, i to podrazumeva pošumljavanja, terasiranje terena, sanaciju jaruga, izradu različitih bioloških i biotehničkih objekata i podizanje nekoliko stotina deponijsko-konsolidacionih pregrada.
To su objekti visine tri do pet metara koje popularno zovu protiverozione brane koje obaraju kinetičku energiju poplavnih talasa i zadržavaju velike količine materijala. Tu nije urađeno dovoljno, jer bi država godišnje morala da izdvaja između 30 do 60 miliona evra za sanaciju tih degradiranih terena i ako bismo uspeli to da uradimo, za desetak godina mogli bismo da imamo vrlo povoljne hidrološke efekte koji bi značajno smanjili rizik od poplava koji smo imali pre par dana.
RSE: Kakvu ulogu prilikom ovakvih poplava imaju lokalne samouprave i da li one mogu na vreme da reaguju u ovakvim situacijama? Da li one imaju dovoljno ljudskih i materijalnih resursa da adekvatno odgovore?
Ristić: Sve lokalne samouprave moraju da imaju kvalitetne planove za odbranu od poplava za sve vodotokove drugog reda, što znači da moraju da imaju takozvani planski dokument koji je obavezan prema Zakonu o vodama.
U njemu moraju da budu evidentirani svi bujični tokovi, sve kritične zone, plavne zone, suženja rečnih tokova, ukrštanja sa komunikacijama, odnosno putevima, moguće kritične tačke u priobalju kao što su stambeni objekti, industrijski objekti i različiti sadržaji gde se skladište opasne materije.
Moraju tačno da se definišu zone u lokalnoj samoupravi gde bi određene jedinice civilne zaštite pod rukovođenjem Sektora za vanredne situacije bile mobilne, opremljene i spremne da reaguju.
Lokalne samouprave uopšte moraju da imaju štabove za vanredne situacije gde bi jedan član štaba morao da bude zadužen za bujične poplave. I ono što bi svaka lokalna samouprava trebalo da ima je jedan ekspert za eroziju zemljišta i bujične poplave.
RSE: Koliko je to izvodljivo s obzirom da se lokalne samouprave žale na nedostatak novca i kadrova?
Ristić: Ta problematika zahteva celogodišnje bavljenje njome. Mnogo je jeftinije zaposliti jednog takvog licenciranog inženjera, koji će se cele godine time baviti nego plaćati milionske štete, koje su često posledica nepostojanja svesti o problemima koje imaju lokalne samouprave.
Ono što lokalne samouprave treba da rade je dosledno sprovođenje pravila vezanih za komunalni red – da se ne baca đubre u vodotokove i da se strogo poštuje urbanistički red, a to znači pre svega da nema gradnje u plavnoj zoni i priobalju i da se sve što je nelegalno sagrađeno sruši i ukloni kako bi taj prostor ostao slobodan za prolazak velike količine vode.
Šta o posledicama poplava u njihovom gradu i odgovornosti za štetu kažu građani Novog Pazara poslušajte u anketi dopisnice RSE Amele Bajrović.
RSE: Stiče se utisak da je situacija na terenu dijametralno različita. U Tutinu je stambena zgrada izgrađena iznad reke koja protiče kroz to mesto, u Prijepolju su čitava naselja podignuta u plavnim zonama pored Lima, u Novom Pazaru u nekadašnjem koritu reke su podignute kuće i industrijski objekti. Imaju li lokalne samouprave snage da se izbore sa ovakvim pojavama i kako?
Ristić: To je pre pitanje za političare. Oni koji upravljaju i republikom i lokalnim samoupravama treba da pokažu političku volju i spremnost da se stvarno sprovede zakon.
Ovo što se dešava je već jedan šablon. Mi stalno imamo iste probleme i 2014. i 2017. i 2020, i sada 2023. godine i verovatno ćemo imati i u budućnosti. I to jednom mora da se reši. Radi se samo o sprovođenju nekih pravila, pre svega poštovanje Zakona o vodama, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o vanrednim situacijama. Jasno je ko to mora da radi.
Pored toga, potrebno je da se smanji pritisak na šume u najugroženijim slivovima, jer tamo gde se poseku šume dolazi do destrukcije zemljišta i pošto je sve to na nagibima, čim se jave jače padavine sve se sliva, zajedno sa erozionim materijalom.
RSE: Kako se izboriti sa nekontrolisanom sečom šuma?
Ristić: Nije prihvatljivo da se eksploatacija šume vrši samo uz uvažavanje nekih ekonomskih parametara vezanih za cenu kubika drveta, nego neko mora da ima kompetentne ljude kojima su jasni erozioni i hidrološki efekti uklanjanja šuma. I potreban nam je daleko bolji tretman mreže šumskih puteva, koji se često pretvore u jaruge – idealne transportne distance za bujičnu vodu.
RSE: Kako i koliko klimatske promene utiču na pojavu ovako ekstremnih vremenskih prilika koje izazivaju obilne padavine, a one prouzrokuju poplave?
Ristić: Radije bih upotrebio izraz klimatske anomalije. Ali, činjenica je da mi imamo sve manje snežnih padavina, a sve više intenzivnih pljuskovitih epizoda kada dolazi do izlučivanja ogromnih količina padavina.
Barem u narednih nekoliko decenija imaćemo jako česte pojave intenzivnih padavina, koje su okidač za pojavu bujičnih poplava. To se ne može eliminisati kao rizik, ali ako u prevenciji uradimo sve ono što sam naveo, možemo značajno da smanjimo štete, a pogotovu da izbegnemo ljudske žrtve.
