(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Šta je danas, u Vučićevoj Srbiji, uopšte „prava tema“, a šta je „skretanje pažnje sa teme“?
Prvo se pričalo u zagađenju, a šta je normalnije od priče o zagađenju tamo gde se vazduh vidi, voda se ne može piti, a na zemlji ima svakojakog toksičnog đubreta? A pravo, nepopravljivo zagađenje tek su nam spremali oni koji nam inače štošta spremaju već desetak godina, a mi kusamo i kad nismo gladni.
Tako je došlo do „ekološkog ustanka“ koji je prilično zabrinuo i preplašio vanustavnog upravnika Srbije i njegovu poslugu, a oni najbolje znaju zašto.
Onda je pao sneg, i raspao se elektroenergetski sistem zemlje. Upitan zašto je do toga došlo, jedan od nadležnih režimskih mudraca rekao je da je to zato što je pao mokar sneg, a mokar sneg zna da bude baš nezgodan po termoelektrane i ostale objekte koji proizvode struju.
Ranije je valjda padao samo suv sneg, a s njim je lako. On često padne i u avgustu, samo ga nestručno oko ne vidi.
O lošem uglju (a tek o tome da bi se o uglju kao takvom moglo raspravljati) nije imao šta da kaže. O tome da su i od najgoreg uglja još goreg kvaliteta ljudi kojima su ovde poverene najodgovornije dužnosti, dugo kao da niko nije hteo ni da misli. Sada mnogi misle, ali je možda malo kasno.
I na sve to je došla ona ministarka za razne stvari u koje se ne razume, bivša kraljica krizne epidemiologije, da podeli sa svima svoje nadobudne i nabusite misli o moralnom, umetničkom i čak psihoseksualnom profilu reditelja Gorana Markovića.
Zašto se ministarka uopšte bavila Markovićem? Zato što je on izrekao nekoliko zabrinutih rečenica u vezi sa mogućom, daleko bilo, budućom sudbinom onog vanustavnog upravnika Srbije, ako se nastavi u pravcu urušavanja svih institucija – a jedva da je preostalo još nešto za urušavanje.
Nije pretio nikome (a i čime da preti, on, nemoćni pojedinac iz mase obespravljenih građana?), samo je rekao da je zabrinut. Zauzvrat, dobio je što je dobio.
Na talas zgražavanja i primedbi da se ne može tako ni prema kojem građaninu, a svakako se ne može tako prema čoveku Markovićevog dela i formata, dobio je još jednu dozu uvreda i kleveta, prigodno „bustovanu“. I na grbači još mnoge od ministarkinih dobrovoljnih saučesnika, uključujući i premijerku.
I sada se „svi“ bave time, ministarkom i rediteljem i time gde su granice, ako uopšte ima bilo kakvih granica, klevetanju, vređanju i ponižavanju građana koji se usude da se javno i glasno suprotstave grozotama s početka ovog teksta, ali i mnogo čemu drugom što je naprednjačka vlast donela u Srbiju kao svoj beleg i svoje buduće nasleđe.
Sada se, pak, čuju glasovi da je cela ta instagram-afera namerno plasirana u javnost da se ova bavi time, i da se tako u drugi plan pošalju ekologija i protesti, problematični zakonski predlozi i dubiozni referendumi, rapidno gubljenje ugleda i verodostojnosti režima na međunarodnoj sceni itd.
Moglo bi to da bude tačno – ali negde drugde. Ne i ovde gde je ministarkino tabloidno umovanje odavno prestalo da bude incident, skandal i čudo neviđeno, i postalo ne samo prihvatljiv nego i preporučljiv, to jest sa najviših adresa vlasti ohrabren način ophođenja prema onima koji se usude da ne dele vizije „vizionara Vučića“ (Ana Brnabić).
Ovde je, dakle, takav govor postao „mejnstrim“, nešto što je sastavni deo važećeg obrasca javnog nastupanja pripadnika otužnog establišmenta, bahatog čak i kad se opravdano uplaši od „vizije“ koju ugleda pred sobom.
Narečena ministarka do sada nije bila odviše poznata po takvom rečniku, ali uvek postoji prvi put, a izgleda da se u krugovima u kojima je izabrala da se kreće i da joj budu prirodna okolina i dugoročna sudbina bez ovakve „inicijacije“ ne mogu položiti oni najviši ispiti lojalnosti. A ministarka je samo poželela da i njih položi.
Pri tome je pitanje je li zaista sama smislila sve one živopisne kvalifikacije na račun reditelja „Nacionalne klase“ ili joj je u tome pomogao i ruku joj vodio neko ko je za takve stvari specijalizovan, zapravo sasvim sporedno. Ona je pristala na to da se knjiži kao autorka tih reči, a to se jedino računa.
Ako je neki zaključak potreban, to jest, ako se sam ne nameće: pitanja „usko“ politička, ekološka, pravna i pitanja načina javne komunikacije – sva su ona podjednako „prava“ i nijedno nije tu da bi odvuklo pažnju s nekog drugog, zato što su sva ta pitanja, i pregršt drugih, sastojci totalne krize, dekadencije i raspada svih demokratskih standarda javnog života.
A taj raspad – to je slika i prilika i bilans desetogodišnjeg „termidora“ Aleksandra Vučića i njegove svite. Ako svaka tema u Srbiji počinje i završava se s njim, to je zato što je sam učinio sve da bude jedini ili glavni sastojak svake teme.
