Tačno je godina dana prošla otkad su u Crnoj Gori održani izbori kojima je promenjena tamošnja (izvršna) vlast, i tačno je godina dana otkad „politički Beograd“ pokušava da kapitalizuje pobedu koju je od početka smatrao i svojom. Ali mu to baš ne ide, i što više vremena prolazi, čini se da je sve manje verovatno da će se u sestrinskoj državi išta bitno odvijati po zamislima i namerama beogradskog Velikog brata.
A u početku je sve delovalo tako idilično: „pao“ je „Milo“ posle trideset godina vlasti (mada je u stvarnosti taj „pad“ još u toku, i niko ne može da garantuje da neće biti na vreme zaustavljen), i Crna Gora se „vratila sebi“ i svojim „srpskim korenima“. Evo sjajne prilike da se uspostavi slatka mala etnokratija i teokratija (mitropolit Amfilohije bio je još živ) kakva u samoj Srbiji ne bi mogla nikada da bude uspostavljena, iz mnoštva razloga.
Umesto svega ovoga, već prvi dan nove vlasti – zapravo, već i dani i nedelje koji su prethodili konstituisanju Krivokapićeve vlade – pokrenuo je talas entropije koji se od tada nije zaustavio, samo se širio. Slatki snovi nikako nisu uspevali da se zapate kao temelj za stvarnost, „narodni tribuni“ visoko cenjeni na glavnim beogradskim adresama ostali su na margini procesa, u osnovi samoisključeni vlastitom radikalnošću. Ispostaviće se tako da nova, „prosrpska“ Crna Gora ostaje država u kojoj institucije kako-tako rade svoj posao (u Srbiji su, pak, institucije sve samo još ne ukinute, a sve u ime diletantske nadobudnosti i samovolje jednog čoveka). Ispostaviće se, takođe, da mnogi političari „srpskog predznaka“ ipak ne misle da Crna Gora kakvom je oni vide treba samo da bude filijala tzv. „srpskog sveta“, koji je nekako u isto vreme počeo da biva promovisan. I koji i dalje ne uspeva da se proširi bilo gde dalje od Dodikove kneževine unutar Bosne i Hercegovine, gde doduše može da pravi štetu, što s veseljem i čini, ali ne može od samog sebe da načini bilo šta više od tlapnje.
Što je za beogradske „sanjare“ najbolnije, pokazalo se da nova vlast nema nameru da „ispiše“ zemlju iz NATO ni da odustane od evrointegracija, niti da „otprizna“ Kosovo. Za sada bar, nije ni učinjeno ništa značajno i nepopravljivo u smeru demontiranja ustrojstva Crne Gore kao sekularne i građanske republike, što je u odgovarajućim krugovima u Srbiji (čitaj: vlast, desna opozicija i nacionalistička inteligencija) protumačeno kao izdaja... ne zna se tačno čega.
Rezultat svega toga žalosno je predvidiv: svi „umereniji“ faktori nove vlasti proglašeni su petom kolonom svojih prethodnika, ili mrskog Zapada. Beograd je – i zvanični i „čaršijski“ – jasno i javno istakao koji i kakvi političari su mu po volji i u milosti. Ali, biće da oni imaju vrlo jasno iscrtan limit do kojeg mogu da deluju i da uspostavljaju novo-stare odnose i standarde, kakve je Crna Gora vrlo očigledno prevazišla i kakvima se ne namerava vraćati, pod bilo čijom vlašću.
Ipak, ono što je najveće, suštinsko razočaranje onih koji su toliko toga investirali u „rušenje Mila“ kao ideološki, kulturološki i geopolitički prevrat i zaokret od sto osamdeset stepeni, jeste to što je dinamika zbivanja i odnosa, kako unutar Crne Gore tako i u regionu i svetu, pokazala da pravi „problem“ za njih nije personalne naravi, nego strukturalne. Ovo znači da se ispostavlja kako u Crnoj Gori prosto nema i ne može ni biti uspostavljena onakva građanska, pa onda ni politička većina, koja bi tu zemlju istinski i dubinski vratila unazad, u ono što je bila do konačnog raskida sa „pijemontskim“ velikonacionalizmom i populizmom, koji je u ono vreme oličavao Slobodan Milošević, a sada ga oličava neko drugi (ime i adresa poznati uredništvu). A svako ko bi pokušao da to ipak uradi na silu ili na prevaru, protivno volji možda ne velike ali vrlo postojane i odlučne većine, rizikovao bi nešto mnogo više od svojeg političkog položaja.
Tako je, naposletku, ova godina nečega što je trebalo da bude dugo očekivani i priželjkivani uspeh „svesrpske“ vizije suštinski zaglavljene u paradigmi devedesetih, zapravo označila neprijatan i bolan razlaz sa iluzijama. Lakše je bilo, čini se, dok je „zli Milo“ držao Crnu Goru pod svojom kontrolom, jer se tada bar moglo verovati kako će, kada se on prizemlji ili mu se bar pokrešu krila, sve biti drugačije. Sada, kada je to „drugačije“ došlo, pokazalo se da je ono ipak „najdrugačije“ u odnosu na ono što su očekivali oni koji su se najbučnije veselili prethodnog 31. avgusta.
U svemu ovome što se odigralo, kao i u onome što se nije odigralo u prethodnih godinu dana, mnoštvo je korisnih lekcija za „sanjare“ sa ključnih beogradskih političkih i ostalih uticajnih (akademskih, medijskih) adresa, ali to još ne znači da zaista ima ko da te lekcije nauči i primeni. Oni su od svojevrsne bandoglavosti, od agresivnog štetočinstva na svoj i tuđi račun, odavno napravili trade mark, i teško da će poželeti išta da menjaju, osim onog perja što se menja svake sezone samo zato da bi sve važno ostalo isto.
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
