Никад нисам волио заласке сунца. Никад нисам уживао у тим, за многе романтичаре најљепшим тренуцима дана, кад сунце запали пожар изнад хоризонта, кад се граница између неба и земље позлати а ријетки облаци се обоје пурпуром. Неки психолог би, вјероватно, коријене тог подсвјесног страха нашао негдје дубоко у дјетињству, док смо, шћућурени једно уз друго, […]
Никад нисам волио заласке сунца. Никад нисам уживао у тим, за многе романтичаре најљепшим тренуцима дана, кад сунце запали пожар изнад хоризонта, кад се граница између неба и земље позлати а ријетки облаци се обоје пурпуром. Неки психолог би, вјероватно, коријене тог подсвјесног страха нашао негдје дубоко у дјетињству, док смо, шћућурени једно уз друго, у полутами собице, стрепећи од све дужих и тамнијих сјенки, сестра и ја чекали да се мајка, с бременом на леђима и плетивом у рукама (само да руке нису беспослене), уморна од цјелодневног рвања са животом, врати са њиве или ливаде.
Чак ни годинама касније, кад сам покушаво да се, незван и недоказан, прукључим друштву пјесника, у том чаробном размеђу између свјетла и сумрака нијесам могао да нађем мотив и инспирацију. А сунце је залазило и залазило….
Заласци сунца су увијек били појам између природне појаве и симболичког значења. Као природни феномен, заласци сунца су увијек подразумијевали планинске врхове, савршене видике и широм отворене очи, као симболика крили су у себи многа могућа значења и тумачења, али сва су као позадину имала сумрак, зебњу, страх, неизвјесност и могућност да не сване. На свим језицима свијета, у свим културама планете, симболика заласка сунца се преводила на исти начин, али мало је језика на којима се о том часу магновења тако лијепо писало као на српском. Јер, мало је и земаља, мало је народа над чијим је трајањем и судбином симболика заласка сунца, као пјеснички израз трагике, жртве и страдања, стајала као завјетна клетва. А сунце је залазило и залазило…. над домом рода мог.
У нашем колективном памћењу, симболика заласка сунца зачела се оним Видовданом када су, бирајући између земаљског, које је подразумијевало ропство и трпљење без отпора, и небеског, које је значило апсолутну слободу духа и наде, наши преци изабрали ово друго. Без обзира на коначан исход и последице, тај Видовдан, дан када је над српским родом на много вјекова зашло сунце слободе, остао је нераскидиви спој симболике наде и безнађа, силе и отпора, сужањства и слободе, патриотизма и издаје, клетве и аманета. Кроз историјска факта, митове, књижевне записе, филмски израз… сјенка тог залазећег видовданског сунца стајала је над домом рода мог и била му једина адреса. У полутами тог зашлог сунца, вјековима касније, дио рода мог опет је посјекао Лазара и Милоша и онима који би да нам отму не само свету земљу већ и сам Видовдан, признао отимачину и крвнику пољубио крвави скут. И ту издају, тај пораз морала, патриотизма и свега онога на чему смо зидали своје трајање, прогласио побједом. А сунце је залазило и залазило… и још увијек залази.
Сјенка Видовдана и његове трагике никад није зашла за хоризонте историје рода мог. Све је трајало и текло на овај или онај начин, мијењало се или личило на већ виђено, падало се и усправљало, робовало или су се вили барјаци слободе, али сјенка Видовдана, као усуд, стајала је над свима и свиме. Сви смо је препознавали, сви смо је носили у очима, у мислима, у души… само смо различито тумачили њену симболику. И њену трагику, нарочито. Трагику која нас никад није остављала. Као ни оног Видовдана када смо, као народ и држава, пали најниже у својој историји. Када смо, као једини народ и једина држава на свијету, на Видовдан, свога предсједника изручили туђину. Јер, шта год ко о њему мислио, био је то предсједник изабран вољом народа и само је народ имао неотуђиво право да одлучи о његовој судбини. Иако се мјером жртве трагика косовског и београдског Видовдана не може упоређивати, част и слава Лазаревог изгуба, на једној, и срамота и издаја Слободанове главе, на другој страни, стоје у директној корелацији. Два антипода једне те исте вертикале, вјечити круг славе и издаје, херојства и слугањства. И опет, дио рода мог то и данас слави као побједу. А сунце је залазило и залазило… и још увијек залази.
Видовданско сунце над домом рода мог зашло је и прије двије године када се тихо, као сјена уз кучки сјенокос, небеском стазом запутио још један нашом вољом бирани предсједник. Срце је издало Момира Булатовића, човјека који никад није издао ни себе ни друге. У времену бешчашћа, неморала, издаје и продаје свега и свачега, времену у којем је чак и душа, последње људско уточиште, имала своју цијену, Момир Булатовић је стајао као хрид на обали о коју се разбијао океан смрдљивих помија који нас је окруживао.
И као човјек и политичар, и као научник и грађанин, сваким својим гестом свједочио је да част и поштење нијесу умрли. Али, трагична видовданска парабола и симболика зашлог сунца није мимоишла ни њега. Град који је једног Стјепана Месића наградио титулом почасног грађанина, град који је једини у бившој СФРЈ вратио споменик „највећем сину наших народа“, свом суграђанину који га је пронио и у правом свјетлу показао свијету није намијенио ни сокаче негдје уврх Коника.
Држава којој је, као први демократски изабрани предсједник био на челу и који је на бројним међународним адресама бранио њену част и њене интересе, држава која је своја највиша одликовања дијелила Курти и Мурти, недоказаним мазалима и полуписменим боксерима, ни једним гестом није му одала почаст и признање. А дио рода мог и даље између лажи и истине, части и нечасти, поштења и лоповлука, силе и благости, ума и безумља, пада и поноса, и даље бира „тамну страну Мјесеца. Јер, сунце и даље залази и залази над домом рода мог.
Многи су стекли небеску славу сликајући, пјевајући и пишући о заласцима сунца. Не спорим њихову љепоту и магичност, али превише их је било и предуго је њихова сјенка скривала лице дома рода мог. Зато сам, трагајући за истином и оном бољем у нама као народу и као појединцима, љепоту тражио у свитањима, праскозорјима и рађању. У прилог томе, мој пријатељ Андрија Мандић и ја предложили смо Подгорици, граду којем је Момир Булативић провео и којем је посветио највећи дио свога живота, да му се одужи једним тргом или улицом. На граду је да се покаже. Не толико због Момира, његовом имену и дјелу не може се више ни додати ни одузети било што би га оспорило, већ ради свих нас и оних који ће доћи. Да себи а не њему, докажемо да разни Месићи, Поповићи и ини нијесу највећа мјера нашег трајања и највиши домет наших достигнућа. Да заласци сунца, колико год лијепи и инспиративни, нијесу само крај већ и најава новог, свјетлијег и љепшег. У противном, сунце ће и даље залазити и само залазити над домом рода мог.
Емило Лабудовић/ИН4С
