СРБИЈА – АУСТРАЛИЈА 67:85 (19:26, 13:22, 16:24, 19:13)
Женска кошаркашка репрезентације Србије није успела да се пласира у полуфинале Олимпијских игара у Паризу, пошто је у четвртфиналу изгубила од Аустралије. Наше девојке су се бориле, дале све од себе и нема шта да им се замери, али су противнице, ипак, биле боље и одиграле су квалитетније овај меч.
Утакмица је кренула у брзом ритму, што је више одговарало Аустралијанкама па су у 4. минуту повеле 10:6, а минута касније и 13:8. Смањила је тројком Андерсон, али је ривал одржавао предност од три до пет поена, све до тројке Џорџ за 21:13 два минута пре прве паузе. Одлична Раца је држала прикључак, а после десет минута игре имали смо „минус 7“ – 19:26.
Почела је Аустралија другу деоницу серијом 5:0 и дошла до двоцифрене предности (31:19). Везале су наше девојке четири поена, нису искористиле три напада, што је кажњено – 36:23. Имали смо проблема и у одбрани и у нападу, противнице су биле доста сигурније, па је минус био велики – 25:40, 16. минут. Погодила је после дужег времена Ногић, па Чађо тројку за 30:40. Поново је Аустралија појачала ритам и подигла на 16 поена разлике, колико је било и на полувремену – 48:32.
Везала је Ногић пет поена на почетку треће четвртине, па Дугалић смањила на 39:50. Међутим, брзо су се Асутралијанке серијом 10:0 вратиле на огромних 60:39. У 28. минуту било је највећих 67:39, а на последњи одмор се отишло при великој предности Аустралије – 72:48.
Смањила је Србија на 56:75 на шест минута пре краја, али то није било довољно. Нисмо имали снаге за повратак у меч, па је Аустралија на крају заслужено прошла у полуфинале Олимпијских игара.
Комплетну статистику погледајте овде
ФИБА фото галерију погледајте овде
ИЗЈАВЕ
Марина Маљковић
– Нажалост, реално је. Нисмо имали никакве шансе против Аустралије. Остаје ми жал што нисмо играле све време као у последњој четвртини. Ова екипа је састављена од добрих девојака, добар и здрав тим, како треба да изгледа екипа, да се друже и живе у екипи. Оне су ме убедиле огромним радом и понашањем да останем и да би требало да радим с њима када сам мислила да одем са претходном генерацијом. Због тога заслужују пажњу, да се направи анализа и план за оно што следи. Ми док немамо лигу, не можемо да будемо оно што смо били са прошлом генерацијом. Имамо проблема и са млађим категоријама, а женска кошарка у Србији заслужује пажњу и респект. Штета је, јер смо земља која много улаже у спорт, али треба да урадимо то на паметнији начин, за женски спорт који заступам и женску кошарку посебно. Мислим да се онда можемо надати опет медаљама. Само паметна и мудра стратегија. Наравно да је било симболике, шта рећи о тој претходној генерацији. Урадиле су све што су икада могле, не знам шта да кажем. Можда да их убедимо да још мало одиграју, увек су ту да раде шта им се каже, чак и да седе 40 минита. Много пута су ме питали зашто стављам Невену и Чађо које немају клуб, зато што тим нема душу без њих и увек ћу да стављам. Не на уштрб неке талентоване девојчице, нити би оне то хтеле. У овој групи постоји нешто што је данас ретко, да тако добро функционише. Све ове личности заслужују пажњу, па да направимо стратегију шта чинити. Лига дефинитивно мора да се појача, да ли као код прошле године да се костур направи у Србији и ради се целе године, не два месеца. Треба да се седне и разговара, стојим одговорно иза тога да свака држављанка Србије од ових 12 девојака заслужује пажњу. Можда није крај. Завршиле су Тина, Неца и Саша, али одговорно тврдим да ће радити све што је потребно овој репрезентацији. Можда буду ту у новембру. Ја можда нећу бити ту, без стратегије. Просто нећу. Није ничија грешка, причамо као паметни људи. Није то сад, и кад је претходна генерација правила успехе ми нисмо правили озбиљну стратегију, за два олимпијска циклуса и сада испаштамо. Нема ни одбојка неку лигу, али има бољу него ми, мада очигледно и оне трпе због тога. Кад сам потписивала за Фенер била сам у свом стану у Београду, била сам срећна, после шест месеци узела Евролигу и осетила горчину јер сам могла да урадим то са српским клубом. Мислим да немамо чега да се стидимо, као личности и праве Српкиње заслужују све, ово су све девојке са по два пасоша које смо скупљали по свету, али су се усмериле ка овој земљи иако их 80 посто није одрасло овде. Доказале су да могу, хајде да им помогнемо. Нисмо каскале, није да се нисмо пласирале негде. Не можемо само да освајамо…
Тина Крајишник
– Ово је била моја последња утакмица. Сузе су више због сна о медаљи и борбе. Мислим да смо могле и да је требало да се боримо за медље, па шта буде, а на крају, када се све завршило, већ ми је дошла и та мисао да ја немам више ту шансу. И да је то – то. Помешане емоције, дефинитивно, због тога што нисмо успеле оно што смо хтеле. Немамо ту борбу за медаљу. И наравно да није лако ни говорити сад у овом тренутку, али дефинитивно није био наш дан и нисмо успеле да урадио оно што смо хтеле. Претрчале су нас, нисмо имале ту енергију. То је био највећи проблем. Те наше грешке у нападу које су оне искористиле у контранападима. Једноставно, одбрана није функционисала како је требало. То је то, не треба занемарити то што смо до сада урадиле и да су ово младе девојке које ће у наредних пар година освајати медаље.
Невена Јовановић
– Значи да је крај, нажалост, на овај начин. Сада је тренутно толико болно, има пуно више лепих емоција, него лошијих. Када овај дан прође, емоције ће попустити и сећаћу се лепих које смо имали. Све ми је са њима драго и добро и лоше, све су то нека искуства која једна без других не би могла да буде ту. Памтићу све медаље, сате и сате проведене на тренингу. Баш је тешко на овај начин, али то је спорт, окрутан… Није био наш дан. Најлошије смо одиграли утакмицу која је нокаут. Сигурно је да ће нас болети неко време.
Саша Чађо
– Ја искрено о томе никада и не размишљам, сам тај појам да треба да се поздравим ми не долази у главу. Не желим да се спремам, кад дође моменат доћи ће. Волим да будем део овог тима, за мене је играње кошарке репрезентација. Увек волим да будем ту са девојкама и представљам земљу на најбољи могући начин. Неоспорно је то да су цуре дале свој максимум, али увек желиш више. Сад у том моменту није било могуће. Оно што из срца могу да кажем јесте да сам поносна на сваку девојку и која је била од почетка припрема и која више није ту и које су остале, јер знам колико смо радиле и дале се у све то. Данас, једноставно, није био наш дан. Нормално, увек ти је жао, увек хоћеш да победиш. Ништа више не могу да кажем него да сам поносна, и да ћу све да их загрлим и пољубим…