Током последњих година доста се говорило о томе да неки други град уместо Москве треба да буде проглашен за престоницу. Од доба Старе Русије до садашње Руске Федерације главни град је промењен укупно осам пута, али у последње време је та идеја актуелнија него икада. Наводе се разни аргументи. На пример, кажу да ће грађани Русије на тај начин моћи да победе корупцију, или да главни град треба да буде у центру државе (дакле, у Сибиру) јер ће тако свима више одговарати. А ево и једног заиста оригиналног аргумента: нисмо изабрали да главни град буде Новосибирск (2.100 км од Москве), и зато су инвестиције отишле у Кину, а не у Русију. Последњи пут је ово питање покренуто у августу 2017. године, али је градоначелник Москве одбацио ту идеју рекавши да би то коштало неколико билиона рубаља. Покретачи ове дискусије су тада заћутали, али не задуго.
Грађани Русије имају „новогодишње празнике“ који трају 9-10 дана, почев од Нове године, и у том периоду нико у земљи не ради. То је званично тако, али ако ћемо право, већ средином децембра нико више и не размишља о озбиљнијим пословима. Тек кад се Русима смуче празнична јела и када постану алергични на новогодишњи програм, сви осете да им недостаје посао. Међутим, чим дођу на посао, омах схвате да је та „носталгија“ била лажна и као озебао сунце једва чекају први следећи викенд.
Запослени Руси годишње имају 118 нерадних дана (не рачунајући годишње одморе), што је својеврстан светски рекорд. Појединци тврде да толико чести вишедневни распусти „негативно утичу на здравље грађана“, јер људи који мало зарађују само седе код куће и пију. Други опет кажу да не треба смањивати број слободних дана, јер ће земља у противном бити осуђена на превелики замор и исцрпљеност. И једно и друго мишљење има доста присталица и зато се ништа по том питању не мења.
Земља у којој је светоотачке речи „ко не ради нека и не једе“ својевремено преузео чак и Владимир Лењин, ипак у великој мери подржава нерад (види тачку 2). Русима је у генима „обломовштина“ (по роману Ивана Гончарова „Обломов“). Она би се могла формулисати овако: лепо је што желите да учините нешто корисно за себе и за друштво, али „када планирате да уживате у животу?“. Лакше је, је ли, размишљати о судбини човечанства на меком каучу.
Са друге стране, у Русији се сматра да је срамота показати своје сиромаштво. Младе Московљанке су спремне да гладују како би скупиле новац за Фендијеву торбу и труде се да код комшија и привлачних младића оставе утисак имућне особе. Брендирана роба је на цени чак и у провинцији. Неписано правило гласи: чак иако си сиромашан, скривај то колико год можеш, а ако не можеш, онда окривљуј некога другог. Судећи по резултатима истраживања јавног мњења, у народу је уврежено мишљење да у животу све зависи од добрих веза, срећних околности и спољних фактора, а не од личне иницијативе или активности.
На ово питање се најпре може одговорити другим питањем: „Колико богат, и колико поштен?“ Људи у Русији верују у хороскоп из новина, и исто тако верују да човек не може стећи богатство на поштен начин, него само преваром или крађом. Прошло је већ 26 година од приватизације (када су бивша велика државна предузећа преко ноћи постала приватна, а у земљи се појавила читава класа богаташа), а људи још увек већином презиру богате људе. Чак иако сте веома способан предузетник са изврсним образовањем, мораћете да докажете људима око вас да сте поштени (али не помоћу „чистих“ папира и рачуна – томе нико неће веровати).
У руској свести кухињско питање лако може да прерасте у метафизичку дилему. Такво је, на пример, питање да ли краставци треба да буду усољени или маринирани. Не може свако да објасни суптилну разлику између једних и других (има или нема одговарајући укус, и одговарајућу дозу мирођије и соли), али сви могу вечито да збијају шале као у оном вицу: „Имате ли ви у Немачкој усољене краставце? – Не само мариниране. – Ето зашто сте изгубили рат“. И наравно, могу да их једу непрекидно, у свако доба године.
Ово питање је себи поставио најпознатији руски криминалац Родион Раскољников у роману Фјодора Достојевског „Злочин и казна“. Када је роман објављен 1866. године то питање је постало актуелно у целој земљи. Покушавајући да оправда себе после бруталног двоструког убиства, Раскољников дели све људе на две сорте – вишу и нижу. Припадници више сорте (људи попут Наполеона) су талентовани и могу по сопственом нахођењу да располажу животима „нижих“ људи. Данас се ово питање не поставља само у покушајима филозофирања, него и у „окршајима“ са моћним компанијама, са шефом или галамџијама под прозором који вам не дају да спавате.
У Русији се 23. фебруара обележава Дан бранилаца отаџбине, а он се још зове и Дан мушкараца (као пандан Дану жена 8. марта). Одавно се усталила традиција да Рускиње својим мушкарцима тога дана поклањају чарапе или пену за бријање. Према томе, дилема може бити само да ли купити „благородне једнобојне“ или „свакодневне“ (идентичне или црне матиране, што значи да неће бити распарених чарапа), или пак неку пену за бријање са ознаком „FOR MEN“. Има срећника који добију и једно и друго у комплету. Због тога мушкарци не купују ништа од овога пре празника очекујући уобичајени поклон.
