Епизода «САВЧЕНКО»: Оксана Сазонова

У малом граду једне од области на југу Русије у току је суђење жени оптуженој за убиство двоје људи. Непријатна прича? Свакако. Сада замислимо да то суђење свакодневно коментаришу у Европској комисији, Стејт департменту и Уједињеним нацијама, и да то суђење, на коме се имплицитно или експлицитно штити потенцијални убица, покривају сви светски медији. Свашта! Али управо тако тече поступак против Надежде Савченко — украјинског пилота која је оптужена за убиство руских новинара. Такве оптужбе су изнете у европским (и про-европским) медијима, а заправо постоје три оптужбе: за убиство две особе, за покушај убиства цивилног становништва које се нашло на линији ватре одреда Савченко и за илегални прелазак руске границе. Надежду Савченко су одавно претворили у ударну вест која представља директни удар на Русију. Таква је демократска реалност: чак и јавни суд може бити представљен као елемент «тоталитаризма» и кршења људских права. Енергично се промовише спремност Порошенка да размени Савченко, као да је она ратни заробљеник. Још кад би он био спреман: очигледно да и он није сигуран у невиност оптужене, и да покушава да је на било који начин спасе. Ако анализиралмо пример владиних и провладиних медија у Србији, могу да кажем са сигурношћу да нисам видела ни једног од њиховог представника на суђењима против Савченко било у Доњецку или у Ростову на Дону. Али су зато вести о њој у српским медијима свуда. Лако је писати о захтевима Могерини и Керија за «хитно пуштање» ако својим очима нисте видели како «Нађа» позива на рушење Председника у Русији, а њена сестра у интервјуу каже да сви Руси имају дијагнозу «православље мозга». Надежда Савченко је сама на суђењу рекла «да, ја сам говорила где да стрељају, али не мислим да је то прилагођавање ватре.» Она је показала средњи прст судијама, током испитивања сведока носила кесу на глави, ругала се публици у сали — и ништа. Оптуженом то није дозвољено, а за «инфо повод» — то је баш оно што је потребно. Нечувено је да смрт колега новинара није мотивисала запослене у светским медијима да се озбиљно позабаве овим случајем и схвате да се догодила трагедија. Новинари Корнељук и Волошин су убијени током снимања колоне избеглица из села Металист у Луганску — то јест, они нису били ни у области активне војне конфронтације. Сведоци гранатирања су постале породице са децом које су напустиле свој дом у покушају да се преселе у Русију. Већина њих се и данас тамо налази, што постаје јасно ако пратите испитивање сведока. Али се то у медијима, не узимајући у обзир руске, може наћи много ређе него преписане и преведене изјаве ЕУ, УН и америчког Стејт департмента да би Русија требало одмах да ослободи оптужене и да их ослободи свих оптужби. Притисак на суд у свом најчистијем облику! После неког времена, Нађу Савченко је заробила милиција Луганска, где је постала свесна свог учешћа у смрти новинара. Након одласка из заробљеништва, Савченко је кренула ка руској граници (један од ретких сигурних путева) па затим у Доњецк у Ростовској области (не треба мешати са Доњецком — главним градом ДНР-а) и илегално прешла границу. Из докумената који се налазе у списима предмета и више пута прочитаних у суду и у медијима, следи да је Савченко живела у Вороњежу у хотелу, па се чак и обраћала миграционој служби, што побија њену изјаву да су је из Луганска наводно «украли» и довели силом. У корист Савченко на суђењу из неког разлога треба рећи то да држава Украјина захтева њено пуштање на слободу. Кијев је постао сенилан: Савченко је постављена за првог заменика Врховне Раде, а затим Европског парламента и сада светски медији говоре да Русија «држи» посланика ЕУ! Иако је она именована тек након хапшења у пропагандне сврхе, то су ипак само ситнице… Украјинци као мали и још увређени народ имају способност да се консолидују и одупру — то је чињеница. На изјаву Савченко на суђењу да није крива за убиство, јер је «Путин узео Крим», они реагују са ентузијазмом. Правило украјинских медија је да напишу да Савченковој суди Путин, иако се о подели власти учи још у основној школи у оквиру друштвених наука. Претходно су они на исти начин бранили Сенцова и Кољченко којима је суђено за организовање терористичких напада и учешће у забрањеној екстремистичкој организацији «Десни сектор». Код Руса ствари не стоје тако. У Европи не знају да је у Харковској области задржана грађанка Руске Федерације Лариса Чубарова. Она је притворена одмах након што је стигла са Крима ради решавања проблема са документима. На суђење тој жени не може да дође рођени брат јер је Украјина забранила улазак Русима — мушкарцима до 60 година. И ни једна реч са Запада о људским правима. Не знају  ништа о цивилима из окупираних градова Донбаса, који су ухапшени на основу измишљених оптужби зарад размене њихових «правих» војника који гранатирају градове. У Русији не постоји навика да се тражи помоћ из иностранства, а када дође до тога у Украјини, Кијев не оклева да у спор рођака уплете странце. А они се срећно укључују у кампању против Москве, користивши плодове профашистичке револуције и братоубилачког рата, који су сами иницирали… Све то ме тера да се присетим стихова које је у XIX веку написао чувени руски песник Александар Пушкин, а упућени су Европи: Оставите: Ово је спор између самих Словена… Још једно питање: зашто Европљани, који су прогласили владавину права, понављају ту причу лишену сваке логике — нејасно је. У Бриселу и Сједињеним Америчким Државама не знају да власт Председника није у вези са правосудним системом? Не знају да одлуку суда не би требало политизовати ни Кримом, па чак ни реториком и захтевима? Одговор је увек исти. Што доводи до почетка текста: Европа не штити човека по имену Нађа Савченко, већ преко ње напада на Русију. Са нестрпљењем очекујем одлуку суда, надајући се да је ова досадна епизода коначно завршена. Оксана Сазонова, уредница Њуз Фронт Србија http://srb.news-front.info/2016/03/11/epizoda-savchenko-oksana-sazonova/