На повратку са села којег више нема: Заставе
„Мало је било „црвених“ а превише „тробојки“, што је поуздан знак да земља срља у национализам, зна се и који, у четништво, под скуте Београда, Москве… уназад, у прошлост а не у свијетлу, проевропску будућност“.
Данима слушам ове жалопојке и ламентирање над резултатом народне воље, над злехудом судбином губитника који се, ето, након тридесет година, суочавају са самима собом и својом ненашминканом сликом у огледалу историје. Можеш замислити: воља народа против „народне“ воље!? Није него.
Враћам у мислима слике са великог народног славља којим је слављена не изборна побједа већ коначно дочекана слобода и признајм – доминирале су „тробојке“. Али, било је и „црвених“, Ранкових, и нијесу ником сметале. Напротив.
Било их је и у чвор везаних, било их је на прозирима истих аутомобила, у истим групицама које су хрлиле на прославу. Дакле: било их је. А онда се присјетим њиховог пировања, оног са Браном и осталим „бранитељима“ и – нема „тробојки“. Ни макар од заклетве.
А под том заставом су нам стасавали и умирали преци. Под том заставом су се радовали и туговали деценијама. Том заставом, сјећам се, био је прекривен саркофаг у којем је краљ Никола враћен на Цетиње. Та и само та била је симбол државе скоро два вијека. И нико је није ниоткуд донио и наметнуо Црној Гори. Није убачена са неком терористичком групом и неким Синђом из Београда. Није ни из Москве, распоред њихових боја је посве другачији.
Поникла је овдје међу нама, уткала нам се у ношњу, у срца, у идентитет. И прогнана, заједно са осталим доказима ко смо били и од кога смо. Јер, Ранко и Мило су хтјели да нас учине другима и другачијма. Да нас отклоне од нас самих, а то са „тробојком“ није било могуће. Као што није могуће ни без ње.
Ево се враћам са села, љето је овдје већ зашло у рану јесен, зрелу, златну, отежалу. Враћам се „Озлем“ аутобусом и не смета ми. Враћам се са народом који из Рожаја путује у Улцињ, и не смета ми. Напротив. Неки врло пристојни и дружељубиви људи. Ћаскамо и кратимо вијеме, дотакли се и политике, али сједимо без границе између побједника и губитника. А један Рожајац, сијед, с брковима густим као четка, не крије да је подржао „своје“ али се не доживљава губитником. „Само су изгубљени прави губитници“, каже и додаје „много их је, на жалост, а без разлога“. „Све је за људе и у животу се не може нити само побјеђивати нити само губити“, каже Рефик и додаје „важно је само да будемо људи“! Подсјећам га да је то говорио и наш покојни „светац“, Патријарх Павле, а он ће на то: „истина је само једна, и наша је а и ваша“.
Остављам завичај, окупан златом сунца, огрнут самоћом, остављам, као и увијек, дио себе јер растанци су такви. И журим да стигнем на тај „патриотски“ скуп у Подгорици. Јер, ако је „патриотски“ не смијем да изостанем, замјерили би ми сви иза мене у родослову. А још га води бивши колега Шофро. Знам, рећи ћеш: „према свецу и тропар“, али „патриотизму се у зубе не гледа. Не знам само да ли да понесем и „тробојку“ јер и она је патриотска и под њом се ослобађала Црна Гора и освајала слобода. И под њом су се, једнако, борили и „наши“ и „њихови“ – дијелио их само знак. Али, бојим се да би била једина, јер је ови данашњи патриоте и сљедбеници партизана не препознају и не признају.
„Озлем“ вози као по лоју, разговор, пријатан, људски, траје и не замуцкује, дан је пун љепоте, Црна Гора је гдје је и била… нема само Мила и „милових“. А Рефику ич није жао. „Живот иде даље, својим и токовима судбине. Важно је само да буде мира па ће бити свега“, толкује он и једва чека да загрли унука. Грлим и ја тебе, и чекај ме. Вријеме је да частиш пиво, „Јелен“ или „Никшићко“ – свеједно. Важно је само да буде хладно и да будеш насмијан. Слобода је, еј!
Емило Лабудовић/ИН4С