У наступу на ТВ Прва 29.децембра, Александар Вучић је, између осталог, изнео тврдњу (више пута и раније пласирану), како су медији у великој већини против њега. У ту групу медија који су против њега Вучић је убројао и телевизију на којој је гостовао, упркос чињеници да је водитељ правим омажом Вучићу завршио емисију, јер је водитељ ево сада сигуран да је Вучић… па следе све сами суперлативи. Ова изјава заслужује коментар зато што је пример како Вучић износи тврдњу која је потпуно супротна од истине, уз то изазивајући било кога да му докаже супротно. Па ево, да не остане без одговора. Прво, Пинк и Информер чак ни за Вучића нису спорни. Они га по сопственом признању здушно подржавају. Разлика између мог виђења и његовог је у томе што он представља да ти медији спонтано развијају идолатрију према њему, а ја мислим да је то сасвим координирано. Томе свакако треба додати РТС, уз једну ограду о чему ће касније бити речи. Вучић сматра да Политика и Вечерње Новости воде критичку уређивачку политику према њему, а свако ко пажљиво чита те новине видеће да су сви ставови о кључним питањима и у кључним тренуцима увек на страни Вучића. Политика се битно издваја по томе што дозвољава да се на њеним страницама чују и другачија мишљења о неким битним политичким и друштвеним темама од владиних, или као у случају железаре Смедерево направе одличан серијал доказујући да је све што влада тврди неутемељено, али све укупно оба листа су у основи провладина. Лист Данас отворено подржава Вучића уз понеки сатирични текст који се односи на ову или ону изјаву Вучића, или неког из власти, али суштински и то је провладин лист, као и недељник Печат – који држи позицију да је тај запад грозан, али наравно да треба подржати Вучића. Нешто слично руском Спутњику у Србији. Блиц, телевизије Н1 и Б92, часопис Недељник, НИН, Време, сви они 100% подржавају политику Вучића када је реч о: Меморандуму са ММФ-ом, Бриселским споразумима и свим споразумима са НАТО-ом. А ти документи чине 99.99% политике владе. Права суштинска критика Вучића била би управо у томе што је прихватио све те споразуме и тиме дубље увео Србију у неоколонијални положај. А овим медијима је циљ да се управо та питања истакну као одлична у Вучићевом владању. Они су „оштри као жилет“ (Недељник као нож за кувани купус) када је у питању личност Вучића, али апсолутно подржавају његову политику. На тој равни, политички мало смисленој, Вучић се пореди са „жутима“ односно са претходним властима, за које сви знамо да су биле тако лоше да су му и омогућиле долазак на власт. Можда најбољи пример овакве „бритке“ критике је емисија Кесића на Б92. У укупно узевши огромном медијском простору који је искористио, Кесић је безброј пута показао како је Вучић смешан (наравно и све око Вучића, као и све „бивше“, али то није од значаја за овај текст), али апсолутно ни једне секунде није у свом програму довео у питање ММФ, НАТО и Бриселске споразуме. Дакле, Вучић је у праву да постоје медији који нису спремни да учествују у клесању споменика ЊЕМУ за живота, али да медији, у пословима које одрађује за интересе запада (САД/Немачка), пружају отпор – то је сасвим неистинито. Клесањем споменика се заиста интензивно баве само Пинк и Информер, и РТС колико морају због уцене да неће добити паре за плате ако износе критичке тонове, али и РТС и сви остали, с тим да је на највећој дистанци у релативном односу Политика, свакога дана доносе материјал у изобиљу Вучићевим медијским неимарима. Изван тога је од пре неколико месеци само Курир, али он нема садржину и бави се само личностима, тако да ни он суштински не угрожава Вучића. Против је њега, али га само површно угрожава. Ако издвојимо неколико радијских емисија у току године, које битно расправљају важне теме и утолико природно суштински критикују Вучића, све друго је протерано на две-три локалне телевизије, на сајтове и друштвене мреже. Занимљив је осећај усамљености у медијима о којима Вучић говори. Он произлази из тога што се Вучић 80% времена бави медијском сликом о себи, 10% државним и 10% приватним пословима, па му је свако довођење у питање темеља на коме стоји, а то је представа о себи коју дневно ствара у јавности, озбиљан напад који говори да противник не мирује. Онако како сасвим искривљено приказује однос медија према себи, тако исто, сасвим супротно од реалности, Вучић приказује и све друго. Зато му је потребна идолатрија и зато је осетљив нама и најмањи изостанак исте. Западним речником речено, добра вест за Вучића је у томе што, на крају дана, читаве легије медија стоје иза Вас, господине Вучићу, и Ви никако нисте усамљени. По цену Србије.
