Изгледа да је, мерено бројем ратова и жртава, свет данас уочљиво прихватљивији и бољи него што је био пре више деценија. Ако се мери од времена кад се отопио “хладни рат”, период до ових актуелних дана, био је – раван и површан. Било је, истина, више локалних сукоба и ратова, од југоисточне до југозападне Азије, […]
Данас је свет између новог хладног рата и врућих претњи
Изгледа да је, мерено бројем ратова и жртава, свет данас уочљиво прихватљивији и бољи него што је био пре више деценија.
Ако се мери од времена кад се отопио “хладни рат”, период до ових актуелних дана, био је – раван и површан.
Било је, истина, више локалних сукоба и ратова, од југоисточне до југозападне Азије, средњег истока и северне Африке – Вијетнам, Бурма, Индија с Пакистаном, Иран, Ирак, Израел са арапским суседима, Либија…
И, тако то, било је још судара, до оног, за нас најтежег, балканског, чији је врхунац било оно безумно и срамотно НАТО-САД бомбардовање Србије, Црне Горе, БиХ, привремено окончано отимачином Косова и Метохије и изградњом џиновске америчке војне базе, код Гњилана…
А, та база – да кажемо омах – пројектована је и остварена да би допунила светски круг око Русије, који ће – мисле, тамо они – да Русе притежу и стежу – до мука и јаука, које никад неће чути и видети…
Е, ту се, уз велику кризу у Украјини, лако препознају оне најдрастичније светске опасности – за Европу и све континенте! Јер, суочиле су се, као ретко кад у новије врееме, велике силе – Русија, с једне, и Америка и њен НАТО, с друге стране. А, то значи – цела планета може да букне!
Хоћеш-нећеш, мало по мало, па више и опасније, хтео не хтео, тек већ су се залауфале лако видљиве опаке противуречности, на чијим стрелама су снажно изоштрене и изузетно вруће претње, какве се обично конституишу на глобалном нивоу, претећи општим ратом.
Сада је, кажу и пишу, први пут од времена “хладног рата”, запретио глобални сукоб, при чему се мисли на светски! Иако, бесумње, оштрији од свих претходних, вишедеценијских, неизбежно је питање – је ли страх нереалан, а свет уплашен, особито онај његов део који памти?
Од разливања Совјетског Савеза, најоштрије и посебно болно, тежи од свих је – одлазак Украјине.
На југу и истоку запиштала су два болна територијална проблема. Украјинци и Руси, посебно они који живе на украјинској територији, гледали су се све оштрије, што је убрзавало увлачење и привлачење западног интереса…
Садашње критичко време отворило је, досад најтежу и најопаснију перспективу, може се рећи – светску и опаку општератничку. При томе су се служили различитим методама – Русија је на источној граници Украјине стално вежбала своје моћне трупе – кажу око десет хиљада, што подразумева да зачас могу, уз додатне, врхунски наоружане и опремљене трупе, да “прекрију” и заштите братску Украјину.
Американци су адекватно и офанзивно одговорили – јуче, у среду, трећи пут су транспортним авионима испоручили Украјинцима бројну и модерну војну технику са најмодернијим оружјем. а прошли су им, очекивано, НАТО савезници и западноевропски сарадници, чија вредност помоћи Украјини се процењује на око једну милијарду евра!
То, наравно, не значи да се изједначава војна моћ, али да су, у овом случају, надмоћније снаге одбране…
Новац, готово у свему помаже, наравно и у ратним сукобима, особито кад је једна држава, у овом слућсју Украјина, суочена с бројно моћнијим противницима – руска помоћ, зато добија вишеструки значај. Корисно је, наравно, и кад се успоставе добри односи и са државом с којом су били историјски на најближем нивоу.
Може, кад се хоће, да се унапреде односи и између вишевековних противника, кад се схвати потреба сарадње.
Тако су, недавно, Вучић и Ердоган, успоставили и економске и свеколике добре односе, иако смо вековима, једни другима били најупорнији и универзални противници…
Није, наравно, тај нови однос постао општа пракса, не може увек са свима да се то ново искуство примени. До сада, тако, на пример, нисмо успели са Албанијом, иако смо, с њом и Северном Македонијом, недавно, успоставили користан и изузетно вредан пројекат “Отворени Балкан” за кога се чак везује перспектива ширења на још неке балканске државе.
Неки чак мисле да тај пројекат може да стимулативно помогме почетку завршне фазе решавања косметске кризе?!
Може или не, али сигурно не може да штети – ако се не злоупотребљава, с било које стране.
Уочавање посебности у унутрашњим односима великих и малих земаља није и не може бити не само исто, већ ни приближно или сасвим слично.
Код велесила је најважније да се избегне међусобни конфликт, а посебно жешћи судар. Рат великих сила, на пример, у садашњим околностима и новим догађајима, избегле би једна или друга страна – да би спасиле, не само себе, већ и – човечанство!
Тако је често бивало. Тако мора да буде – ако, и мали и велики, не схвате да је живот највећа вредност и једних и других!
Општи рат најјачих, у околностима поседовања највеће обостране разорне моћи, не може да се заврши победом једне стране. Осим тренутно.
Живот јесте кратак. Најгоре би било да нема ко да га – измери.
Био би то крај света. Далеко било…
Најбрже и најлакше се препознају на локалним и регионалним просторима, где се сукоби најчешће ограниче.
Раде Брајовић/Факти.орг
