Њујорк је центар света или престоница земље, не само у новогодишњој ноћи када се у поноћ блештеће рекламе гасе, на многобројним небодерима Тајм Сквера, а кристална кугла спушта и почиње одбројавање праћено великим ватрометом. Њујорк је финансијски, економски, медијски, маркетиншки, лобистички, продуцентски, трговачки, издавачки, пословно уметнички епицентар земље. Овај гламурозни мегалополис у чијем елитном делу […]
Њујорк је центар света или престоница земље, не само у новогодишњој ноћи када се у поноћ блештеће рекламе гасе, на многобројним небодерима Тајм Сквера, а кристална кугла спушта и почиње одбројавање праћено великим ватрометом. Њујорк је финансијски, економски, медијски, маркетиншки, лобистички, продуцентски, трговачки, издавачки, пословно уметнички епицентар земље.
Овај гламурозни мегалополис у чијем елитном делу – Менхетну, живи више људи него у целој Србији, свој први смирај доживља тек пред зору, када вибрације ноћног живота, помешане са умором, опијатима, дуваном, “вутром” и малиганима, падају у загрљај обамрлог јутра ускочопереног на стркотинама подивљалих дамара младости.
Тек у освит се утишају лагано сирене мобилних тимова хитне помоћи, полиције закићене, као новогодишњи декор, на свакој раскрсници. Већина њујоршких полицијаца регрутована је из редова афричке и латино-америчке популације. Из истих структура најзаступљенији су бескућници на улицама овог несвакидашњег мегалополиса, сличног, али по много чему неупоредивог са осталим метрополама света. Њујорк је велики излог живота. Као у песми Томе Здравковића “ Улица мој је дом”.
Људи без адресе или без кућног броја разног животног доба, битишу на асфалту, под ведрим небом, по подземним пролазима, хаусторима, метро станицама…, стога се Њујорк назива и престоницом контраста – гламура и беде, чији становници, за разлику од наших збринутих и незбринутих грађана, удишу веома чист ваздух и пију једну од здравствено најисправнијих вода на свету.
Код Музеја “Мадам Тисо” ред, као некада испред никшићке капеле пре историјске прохибиције алкохола почетком осамдесетих.
Милош Црњански, у Лондону није крио своју одбојност према овом познатим ланцу музеја воштаних фигура – назвавши је воштаном мртвачницом.
“Не оживљава восак,то није музеј то је мртвачница”, био је категоричан велики писац.
Данас је њујоршка испостава чувеног лондонског ланца музеја воштаних фигура, једна од најпосећенијих установа културе у Њујорку са више десетина милиона посетилаца годишње, што самом оснивачу али и градској каси обезбеђује енормне приходе.
У новогодишњој ноћи осим главне прославе на Тајм Скверу, крунисане избором новог градоначелника Њујорка, славље се проширило и на околне улице, где су уз музику са свих страна света мешала мелодична честитања на разним језицима, што Њујорку даје предност у односу на многе метрополе и свакако га чини пословно – трговинском и туристичком жилом куцавицом света.
Тежак и неопростив грех, био би, писати о Њуорку а не поменути Николу Теслу, ванвременског научника, проналазача лишеног осећања гордости и славе. Ретки су људи без претензија према материјалном, монашки до фанатизма посвећени науци и напретку човеканства какав је до последњег даха био Никола Тесла, који ће у скромности хотелског апартманчића у хотелу “Њујоркер” на Менхетну, окружен иструментима и справама скончати свој плодоносни , науци заветовани живот 1943. године.
У опроштајном говору над Теслиним одром градоначелник Њујорка Фјорело Ла Гвардија између осталог је рекао: “Овде у Њујорку, прошле среде у својој хотелској соби преминуо је човек по имену Никола Тесла, један од најуспешнијих људи који су икада живели. Умро је сиромашан јер је то био његов избор.”
“Желео је успех који је наменио другима”, рекао је Гвардија, ословљавајући овог непоновљивог горостаса генијем и песником науке.
У Њојорку је, уз Теслу живео још један непоновљиви Србин научник, мислилац, проналазач, филантроп и патриота Михајло Пупин, о чијем животу и делу смо доста сазнали, захваљујући прегалаштву и ентузијазму Александре Нинковић Ташић која је последњих година прикупила, прикупља и објављује архивску грађу о животу и делу овог генијалног научника, утицајног грађанина и интелектуалца, личног пријатеља председника САД Вудро Вилсона, који ће се лично заложити да део Баната укључујући и Идвор, Пупиново родно место, по завршетку Великог рата, припадне Србима.
Захваљујући овој младој жени и њеној визији масовнијег упознавања Срба са великанима чија су дела одавно искорачила у ванвременски оквир бесконачности дајући нове импулсе развоју науке и еволуцији човека, неправедно запостављен и гурнут на маргину препознавања,овај научник и добротвор се напокон, на велика врата вратио у памћење народа за којим је живело, куцало и стварало срце господственог горостаса из мирног и успаваног Баната, који ће својим патентима пробудити свет, а отачеству упалити зубљу – светионик како се бори за свој народ и у души уткане идеале Бога Истине, Правде и Спасења.
Овај угледни научник, пријатељ председника Вилсона, свесно је улазио у сукобе борећи се за афирмацију истине о једном малом слободарском народу, који ће човечанству подарити таква колосална имена од Светог Саве до Тесле, Миланковића, Његоша, Пупина…
Тихо, снагом аргумената и чињеница наступао је велики геније на јавним трибинама, академским предикаоницама, на страницама Њујорк Тајмса, Њујорк преса, Вашингтон поста, говорећи о Балканским ратовима, Великом рату и тежњама српског народа да ослободи још окупиране делове својих вековних територија..
Та борба против моћних сила какве су биле Турска и Аустроугарска, у многоме је превазилазила јавну подршку и пропагандно деловање једног угледног америчког професора и научника. Михаило Пупин је организовао добровољце за одбрану Отаџбине, прикупљао финансијску, медицинску и материјалну помоћ за српски народ коме је аустроугарским плановима претило тотално уништење, што се захваљујући, пре свега, мудрим војводама и старом искусном краљу, није догодило, али су последице големе трагедије у два светска рата и комунистичким чисткама у затирању духа српског народа и данас несагледиве.
Српски народ оличен у великом научнику, носиоцу Пулицерове награде за књижевност за аутобиографску исповест “Од пашњака до научењака”, и јавно добија признање међународних центара моћи. Вудро Вилсон председик САД од сила Атанте захтева праведно решење српског питања, не као малог народа, већ као велике силе – победнице, највећег рата до тада.
Премијер САД-а Роберт Лизинг изјављује: “Ако се једног дана буде писала историја Великог рата, најславнији одељак носиће назив Србија.”
Мишо Вујовић/ИН4С
