До јуче и није било тако важно коме ће из свијета политике Црква упутити лијепу ријеч или захвалност. То јуче је, уствари, било ономад када смо се сабрали на Тројчинданском Сабору пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици. Били смо сви једно, а тако су нас видјели и они који су тајну Цркве разоткрили кроз пар […]
До јуче и није било тако важно коме ће из свијета политике Црква упутити лијепу ријеч или захвалност. То јуче је, уствари, било ономад када смо се сабрали на Тројчинданском Сабору пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици. Били смо сви једно, а тако су нас видјели и они који су тајну Цркве разоткрили кроз пар претраживања Википедије и закључили „да би нас, као говеда, заједно са Храмом све требало запалити“!
Од тада до данас благослов траже, или се љуте што га не добијају, сви. Посебно смо љути ми који још увијек нисмо окићени никаквом медаљом на којој би ваљало да пише „теби који си спасио Цркву и васксао Христа“!
Сасвим искрено, нимало ми не смета када се предсједник Парламента или Предсједник Владе састану са епископом, па макар и у току какве предизборне кампање, па макар ми били и политичка конкуренција. Народ би рекао; је ли Бог дао. Дочекали смо и то да је неспаљеном народу и неспаљеним политичарима поново важно ко ће први до Владике.
Предлажем, међутим, да епископи током сусрета, из предострожности и сузбијајући сваку могућу љубомору, ништа не саопштавају, да брину и о гестикулацији, а ако већ нешто морају да кажу онда би једна протоколарна и увјежбана реченица могла бити спасоносна: „Хвала Вам што сте дошли и поздравите све оне који нијесу могли да дођу, а дошли би!“
У циљу објективног вјештачења могли би се изузимати и снимци са камера како би се периодично бирачко тијело информисало ко од нас, великих и малих лидера, предсједника и потрпредсједника институција, уредно пости, причешћује се и чини добра дјела на улазу и излазу из храмова.
Можда би се и у неком уговору могло записати да предсједници: владе, акобода државе, скупштине, политичких странака и партија, могу прислуживати и исповиједати вјерујуће ако осјете незадрживу духовну потребу!
Мени би рецимо много значило ако би се ту нашло мјеста и за предсједнике у оставци, в.д. предсједнике или лица овлашћена да представљају и заступају странку.
Када су, све на гомилу, хтјели да нас запале као говеда нијесмо се, међутим, претргли да искорачимо у први план паљевине. Знам да ризикујем један предизборни напад на себе због овог необјективног сагледавања заслуга али игром „грднога случаја“ не учествујем на локалним изборима у Новом, а рано је да се замјерам свима због јесењег круга изјашњавања.
На крају, а како бисмо се сви братски измирили, једна молба нашем Патријарху и епископима; када год који од нас политичара из Црне Горе, дође у посјету сачекајте, па онда објавите, једном годишње, рецимо на Дјетињце!
Горан Даниловић/ИН4С
