Одмиче дан крупним, скоро прољећним кораком, повремено газећи у све ређе крпе снијега који, гоњен сунцем и вјетровима југа, узмиче уз планину, и као уморан путник жури да зађе у сјене и одахне. А био је вриједан уживања широм отворених очију, сусрета са драгом особом, уз кафу и ракију, или једноставно препуштања благом миловању повјетарца […]
Писма са села којег више нема: 999/666
Одмиче дан крупним, скоро прољећним кораком, повремено газећи у све ређе крпе снијега који, гоњен сунцем и вјетровима југа, узмиче уз планину, и као уморан путник жури да зађе у сјене и одахне. А био је вриједан уживања широм отворених очију, сусрета са драгом особом, уз кафу и ракију, или једноставно препуштања благом миловању повјетарца док се, колико до јуче обучена у беспрекорну бјелину, долина полако пресвлачи у хаљину препуну мрља свих боја. Али, зима се овдје још не предаје, фебруар је то, и пријатно и топло поподне као чаробним штапићем одједном почиње да се смрзава, да сиви и прелази у декор достојан сцене за „Зону сумрака“. И захтијева да се остави столица под јабуком, са које се све до Брајенице види као на длану, и примакне „смедеревцу“ храњеном наручјима суве буковине.
Не палим свјетло. Обожавам ово размеђе између дана и ноћи, сјенке којима распјевана ватра прави игроказе по зидовима, топлину која прија, опушта и разиграва машту. Али, негдје из заумља, из понора душе, њеног најтамнијег кутка, као подмукла гуја гризе и трује вијест да смо тик на корак до хиљаде. 999 жртава корона вируса, вијест је која долазећу ноћ чини још црњом и хладнијом.„Одлазе некуд неки драги људи, гдје а гдје“ , прозукли Бебеков глас језу ове бројке диже до дрхтавице коју ни „смедеревац“ више не може да обузда. Рачунам: то су три моја села!!! Дуга колона дивних и драгих људи, нечијих родитеља, сестара, браће, пријатеља, љубави… који су свијим одласком само попуњавали статистику и здравствене билтене, остављајући све нас којих се директно нијесу тицали равнодушним и имуним на туђи бол и сузе. Испраћени „у најужем породичном кругу“, на брзину, без некролога, ријечи саучешћа, пријатељског рамена за ослонац, означени јединственом дијагнозом смрти без обзира на све њене варијетете, они су нијеми свједоци и жртве како немоћи тако и неодговорности и несналажљивости које смо, и као заједница и као појединци, показали.
Ако ово чудо икада прође, требаће пуно времена да се поштено и отворено анализира кроз шта смо све прошли, да се са свих страна сагледа ни мало лијепа слика човјечанства коју је корона демистификовала. Стављајући маске да се заштити, човјечанство је заправо скинуло маску и показало своје лицемјерно, дволично и дехуманизиано лице, лице које се, упркос свим разликама и бојама, клања само једном Богу – новцу. Можда ће постојеће или неке нове вакцине излијечити епидемију вируса, али нема и неће скорије бити вакцине која ће излијечити болест у коју је цивилизација огрезла до гуше. И потпуно је свеједно на којем се нивоу то сатанско лице звјери која немилице гази, гута и убија трагове људског у нама, јесу ли то Тузи или Вашингтон, Бил Гејтс, Сорош или Ник Ђељошај, болест не бира и нема миљенике.
„Дријема ноћ, лажљив мак, спи ли смрт у овај махнит сат“… „Бијело дугме“ и „Пјесма млађем брату“ … И питање: колико још њих који као клетва одлазе у мрак и ништавило, узалуд „цијепљени против ријетких инфекција“, која је то бројка над којом ћемо се замислити и освијестити? Јер, смрт никако да заспи и предахне и колико сјутра бројка из наслова, обрнути „сатанин број“, биће већа и поразнија. А ми се својски трудимо да јој помогнемо, подастиремо јој себе и друге небригом, тврдоглавошћу, глупошћу, инатом, мржњом, себичношћу…
А док чекамо вакцине, руске, кинеске, оне из „ковакс програма“, док чекамо сламку спаса у овом вртлогу болести којој очигледно ни најјачи нијесу дорасли, ваљало би само да се сви до једног запитамо: колико је до нас. Јер, научници ће урадити своје, политичаи такође, љекари и медицинари још више, али шта је са нама? Има ли нама и за нас лијека прије и мимо вакцине? Једном давно, не сјећам се више гдје, прочитао сам да „тама, најцрња тама није одсуство свјетлости. То је убјеђење да се свјетлост никад више неће вратити“! Треба нам свјетло, поготово оно у нама, али да би се вратило треба да га неко упали. Дакле, до нас је и на нама је, како год то схватили.
Емило Лабудовић/ИН4С
