Човјек може да буде све и свашта. Од онога који „гордо звучи“ па до тога да – грдно звучи. Може бити херој и кукавица, џентлмен и простак, племенит и злобан, достојанствен и пожмиреп, скроман и алав, овакав и онакав и свакакав. Вреднован и овако и онако, кроз призму времена, амбијента, контекста, вриједносног рангирања, личног или […]
Човјек може да буде све и свашта. Од онога који „гордо звучи“ па до тога да – грдно звучи. Може бити херој и кукавица, џентлмен и простак, племенит и злобан, достојанствен и пожмиреп, скроман и алав, овакав и онакав и свакакав. Вреднован и овако и онако, кроз призму времена, амбијента, контекста, вриједносног рангирања, личног или мање личног односа према појединцу, и још сијасет могућих категоријалних одредница и етикета. Али, постоји одредница која је ван свих ових категорија и која појединца једноставно оставља изван сваког система вредновања. Тај и такав „човјек“ је једноставно – ништа.
Каже се да су у љубави и политици сва средства дозвољена. Али, и у љубави и у политици постоји црта испод које се не смије ако се жели бити човјек, ма како категорисан из арсенала са почетка овог текста. Ту црту, црту нижу и од самог дна, јуче је прескочио онај „дични“ Алекса. Правник по струци, предсједник тијела које би, да је среће, правде и демократије и, изнад свега, минимума људскости, требало да, мада усред есенцијалне политике, остане недодирљиво острво права и правде, показао је да је, кад си људско ништа, све могуће и дозвољено. Очигледно је да га је на ово врло одговорно мјесто првенстево довело његово неспорно идеолошко и партијско опредјељење али, кад је већ доведен гдје је доведен, његова обавеза је била да буде – правник. Правник, чија је, колико стручна толико и морална, обавеза да штити и поштује Устав, законе, позитивне прописе и деценијама уходану процедуру. Јер, било је и прије њега предсједника ДИК и сви су, одреда, били ДПС перјанице, али макар процедура и елементарне законске норме нијесу трпјеле. Било је опструкција, безочних одлука, спорних рјешења, али све је било макар на ивици мача правде и трпјело је какво – такво правно нормирање и образложење. Али, „дични“ Алекса је сишао степеницу ниже и… стрмоглавио се. До преко главе потонуо у септичку јаму безвлашћа и осионости, правног насиља због којег би не само свршени и правник са толиким искуством него и бруцош Правног факултета био ногом у дупе избачен са студија.
Али, да се не заваравамо, „дични“Алекса се није укакио у право и правду из незнања, таман посла. Знао је он и зна добро шта му је било чинити, и тај рутински поступак му не би био први. Формулар одлуке која му је тражена већ се одавно налази у компјутеру ДИК и требало је да се само притисне дугме, обавијесте чланови и – стави потпис. Али, баш код те рутинске операције, коју је могла да обави и секретарица ДИК, „дични“ Алекса је усрао мотку. Да буде још горе, куне се да на њега нико није вршио притисак. И врло је могуће да није, већ да су „дични“ Алекса и многе друге „алексе“, сами собом предодређени да буду тастери без потребе да буду „стиснути“. Кад је човјек ништа, без имало достојанства и самопоштовања, онда су правник или било који други стручњак и зналац у њему унапријед осуђен на – дизентерију. Можда је поређење прегрубо, али може ли било ко нормалан да замисли хирурга који, знајући да му на столу лежи неко ко му, из било којег разлога, „не лежи“, зареже погрешно и злонамјерно. А „дични“ Алекса је могао. Могао и „зарезао“, усмртивши тим својим резом и правника и човјека у себи.
„Шта је човјек а мора бит човјек“, рекао би игуман Стефан.
Емило Лабудовић/ИН4С
