Има једна загонетка која се на два дана од (још једних) пресудних избора у Црној Гори може тумачити и политички. Пазимо: Уђеш на једну рупу, а изађеш на двије. И кад мислиш да си изашао, тек си унутра. Шта је то? Одгонетку оставимо за крај… Седма реченица овог текста носи најмању заједничку импресију свих Примораца […]
Црногорци на Бокељском приморју
Има једна загонетка која се на два дана од (још једних) пресудних избора у Црној Гори може тумачити и политички. Пазимо:
Уђеш на једну рупу, а изађеш на двије. И кад мислиш да си изашао, тек си унутра. Шта је то?
Одгонетку оставимо за крај…
Седма реченица овог текста носи најмању заједничку импресију свих Примораца – у години када је сезону зарад себичних политичких интереса убио лично Мило Ђукановић – да смо проживјели можда најљепше љето.
По први пут у историји, тачније, по први пут откако постоји организовани туризам (а постоји од 1902. када је у Зеленици отворен хотел „Плажа“, од кога су на источној обали Јадрана старији само хотел у Опатији и један у Цриквеници), Бокељско приморје (од Херцег Новог до Бара), није имало туристичку сезону, али су житељи имали љето за себе: с купањем у пречистом мору, на празним плажама, у топлој води, без гужве и нервозе.
Била је то уједно слика сиротињског раја. Приморци не троше. Јер Приморци не љетују.
Цијена Ђукановићевог хира да политичким харпуном убије сезону која се као паганска богиња што доноси новац увијек слави само љети, биће превелика. Свеједно је чак и ако се ради о генерисаном економском експерименту са „елементима западне иностраности“, у доба тзв. првог таласа короне. Људи који виде иза окуке наших дана казују да глад долази. Преко 40.000 људи није имало посла. Сви који су имали посла, имали су га 10-30% у односу на прошлу годину.
У седмом пасусу ставимо ли поглед на дрон и уздигнемо ли се – видимо до сада невиђену геополитичку ужурбаност. Као да постоји законитост између неконтролисаног штампања доларских и евро новчаница са све већим турбуленцијама у свијету. Од све дубине сукоба двије политичке струје у Америци, до импликација тог сукоба до задњег мјеста на планети Земљи. Како бисмо примјерице назвали задње мјесто на планети Земљи? Ако кажем Подгорица, да ли ће се наљутити тамошњи житељи? Чак и задња она пошта мисли о себи да је рапа нуи – пупак свијета.
У туристичком и цивилизацијском смислу Подгорица дебото не постоји. Официјелним осамостаљивањем Црне Горе што га велике земље каче мачку о реп, Подгорица је добила извијестан финансијски инпут централизујући финансијске токове, изградила се и смогла, те данас ка Бокељском приморју емитује највећи број гостију сишавших из цијеле Црне Горе – што је једина посебност Љета 2020. До ове су године Црногорци обично били утопљени у мору људи из Србије.
Све би то било фино и све би то било красно да туристичку сезону може да на зелену грану изведе домаћи гост. Зато Србија, о чему сам писао, не може да рачуна на знатан приход од туризма јер је, авај!, земља заробљена земљом (Landlocked). Не излази на море иако јој припада.
У ишчекивању силних турбуленција до краја 2020, са зебњом што заправо значи „Велики ресет“ – слоган Свјетског економског форума у Давосу (јануар 2021), с питањем да ли је корона увод у промјену парадигме на начин да обичном човјеку постане дупло горе – анкетирао сам током љета у приватном разговору све Западњаке који су се некако пробили до пјене од мора: – Да ли живите горе због кризе изазване короном?, Да ли, будући задужени, имате страх од губитка посла, тј. страх да нећете моћи да враћате кредите? Да ли мислите да ће ваша држава порадити на томе да присилно ваксинише вас или вашу дјецу?
Очекивао сам да ће сви одговори да буду потврдни.
А заправо сам спознао да људи из Западне Европе уопште нису забринути (!), да не осјећају знатнији пад стандарда, да немају страх од губитка посла и враћања кредита, да не мисле да ће било ко да их насилно ваксинише.
Морам да признам да сам одговорима већине ријетких љетујућих странаца био изненађен. Како је могуће да тако различито мислимо? Па зар нисмо сви у истом или сличном сосу, зар није корона наудила свима економијама, зар нису сви чули за декларисане намјере фамозног филантропа Била Гејтса?
Не. Ствари стоје друкчије. Након Свјетског економског форума у Давосу, и након слогана који ће прерасти у синтагму Велики ресет, све више ће се причати, дакако не у круговима људи који љетују на Бокељском приморју, о Агенди 2030. Колико се то сада по доступним подацима може наслутити, година 2030. може бити преломна по свијет какав знамо. Периферија Западне цивилизације ће почети да одумире, а центар ће да до конца живи од крви коју ће исисавати док поредак какав данас познајемо не пропадне сасвим. Грађани старог Рима имали су бесплатно дневно следовање жита само зато што су грађани Рима. То бесплатно жито давале су римске провинције. Зато моји саговорници још увијек нису забринути иако ја јесам: зато што су, симболично каже ли се, они грађани Рима, а ја сам, и ми смо, је ли, периферија.
Подгорица, да се вратим теми и да полако причу свјесну седме реченице и седмог пасуса приводим крају, о свему нема појма. Бока је први европски свједок како Црна Гора вјековима каска за свим што се уопште миче.
Град који цивилизацијски дебото не постоји а који је игром прилика постао до те мјере главни град да му је колико до јуче на улазу из правца Никшића писало на табли Глави град, изаћи ће, кад и цијела Црна Гора, на још једне по реду историјске изборе. Биће то својеврсни референдум за Мила или против њега.
Током кампање Мило је причао фразе, и опозиција је, нимало склона да се замјери Западу, такође. Током кампање за Милову државу спремни су се ујединиле све црногорске усташе, а са друге стране, опозиција је, „у неколико колона“, била онемогућена да из истог грла изговори кључне ријечи, па ће упркос њихових „мајке ми миле“ обећања да на изборе изађу скоро сви пунољетни учесници литија. Укључујући и мене.
Иако 326 година живим у Боки, иако само од 1918. године живим у осмој по реду држави – нисам чуо од опозиције како хоће, зна, умије или смије, да мијења парадигму. Од Мила се, који је легао на глобалистичку руду, то и не очекује, али бих волио да могу дати глас његошевској странци, с лидерима све самим Леонидама, који ће листом изгинути за идеју заиста слободне, заиста самосталне и заиста суверене Црне Горе, као у вријеме Петра Другог Петровића Његоша! Ми не љубимо ланце! Ми нећемо да нас музе Рим! Ми нећемо лоше школе! Ми нећемо да нам дјеца носе маске! Ми нећемо да потомство стерилишу присилним вакцинацијама! Ми нећемо ЛГБТ+ идеологију.
Можда је борба коју предвиђам немогућа, али ако до ње никад не дође, то ће значити да ни Црне Горе нема у футуру другом.
За два дана су избори са великим шансама да народ разједињен опозиционим странкама побиједи множином, али и да побиједи Мило Ђукановић, куповином многих ништавних политичких антисрпских сателита, уз помоћ фантомских гласача, или дрским непризнавањем пораза.
Политичка се ситуација сада у Црној Гори може описати загонетком са почетка текста:
Уђеш на једну рупу, а изађеш на двије. И кад мислиш да си изашао, тек си унутра. Шта је то?
То су панталоне.
Политичке промјене увијек обећавају, али и увијек изневјере. Као што се данас са сјетом сјећамо да је Србија имала суверенитет у доба Милошевића, тако ће се можда са сјетом неко сјећати да је у доба Мила било тешко остати гладан. Дани пред нама су дани када су глобалне околности поломиле стубове постојећих поредака, па се зато црногорска опозиција може наћи у чуду када установи да су ушавши на једну рупу они изашли на двије, и кад су мислили да су коначно своји, дискретним додиром по рамену од стране људи у одијелима западнаго кроја, схватили да су тек унутра.
Никола Маловић/Печат
