Kada govorimo o broju femicida, nažalost, uvijek govorimo o najmanjem broju, kaže Nataša Elenkov, članica organizacije Ženska solidarnost dan nakon što je u Srbiji zabilježen novi, osmi slučaj femicida u ovoj godini.
Zvanična statistika ne postoji i broj ubijenih žena bilježe organizacije Autonomni ženski centar i FemPlatz. Uspostavljanje tijela za borbu protiv femicida čime će se osigurati i prikupljanje podataka o femicidima u Srbiji jedan je od zahtjeva protesta koji će biti održan u Beogradu u subotu 25. februara.
"Mi polazimo od stava da je i jedna ubijena žena previše", kaže Elenkov za Radio Slobodna Evropa.
'Ovo je gašenje požara'
RSE: U subotu izlazite na nove proteste nakon osmog slučaja femicida ove godine. Kakvom se ishodu protesta nadate?
Elenkov: Od početka godine muškarci su ubili osam žena, u poslednjem slučaju femicida žrtva je dvogodišnja devojčica. Naša je dužnost da uvek reagujemo kada država ne štiti žene i kada izostaje reakcija države - da se bezbednost žena uzima kao prioritet oko koga nema pregovora. Mi ćemo uvek imati reakciju na propuste države, a femicid jeste propust svih nadležnih institucija, jer je svaki femicid mogao da bude sprečen.
Cilj nam je da ukažemo na štetnost i opasnost muškog nasilja nad ženama, osećamo obavezu da femicidi ne prođu ispod radara bez ikakve reakcije javnosti.
Ženske sjenke na RSE: Priče onih koji su preživjeli rodno zasnovano nasilje, kao i svjedočenja porodica žena kojih više nema.
Zahtevi sa kojima izlazimo uz FemPlatz su konkretni i jasni: uspostavljanje tela za borbu protiv femicida čime će se obezbediti prikupljanje podataka o femicidima koji će biti dostupni javnosti; definisanje femicida kao posebnog krivičnog dela; obezbeđivanje maksimalne zaštite i podrške ženi u situaciji nasilja, kao i efikasne hitne mere i kažnjavanje počinioca; bolja procena rizika u situacijama kada nasilnik ima oružje (jedna trećina femicida u Srbiji počinjena je vatrenim oružjem) i pooštravanje uslova za dobijanje oružja.
RSE: Prošle godine je bilo 27 slučajeva femicida u Srbiji, ove godine samo do sada osam. FemPlatz kaže da je tokom prošle godine u prosjeku svake dvije sedmice ubijena jedna žena. Ove godine svjedočimo tome da je svake sedmice bio jedan femicid u Srbiji. Da li postoje neki razlozi za ovo povećanje?
Elenkov: Mi zapravo ne znamo tačan broj femicida. Umesto da postoji nadležno telo koje to prati, tu ulogu imaju ženske organizacije – FemPlatz i Autonomni ženski centar.
Kada govorimo o broju femicida, nažalost, uvek govorimo o najmanjem mogućem broju, jer broj dobijamo kroz medijsko izveštavanje, koje često nije u skladu sa novinarskim standardima niti prati smernice Novinarki protiv nasilja, o tome kako izveštavati u slučaju femicida.
Jedan od razloga zbog čega nam se čini da se broj femicida povećao jeste što mediji sve više prate ovo pitanje. Važno je naglasiti da mediji (čast izuzecima) to ne rade zarad senzibilisanja javnosti i ne rade kao saveznici žena, već je to samo jedan od načina da se osetljivo pitanje tabloidno prenese, što će doneti klikove i profit.
Pitanje zašto se broj femicida povećao, pored toga što mediji više prate ovo pitanje i organizacije imaju fokus na broju femicida, razlog može biti i u lošoj proceni institucija o bezbednosnom riziku u kom se nalazi žena – policije, centara za socijalni rad, tužilaštva, sudstva. Uz to, moramo uračunati i mere štednje, gde postoje sve manja izdavanja za psihosocijalnu podršku ženama i borbu protiv nasilja nad ženama.
RSE: Često se vode polemike da li je žrtva nasilja ili na koncu femicida prijavila nasilnika ili ne. No, često vidimo da žene ustvari prijave nasilnike i da krajnji ishod opet bude femicid. Šta je problem?
Elenkov: Kada je u oktobru prošle godine, otac ubio dvogodišnju Petru, majka ubijene devojčice, Suzana Budimirović na protestu u Vršcu ispred Centra za socijalni rad, rekla je bolnu i užasnu istinu: "Niko u ovoj državi ne veruje ženama."
Ženska bezbednost mora da bude imperativ. Mi polazimo od stava da je i jedna ubijena žena previše. Naše iskustvo u radu sa ženama pokazuje da je neophodno sastaviti dobar, individualan bezbednosni plan kada se žena odluči da ode od nasilnika.
Zbog toga je naša preporuka da treba podržati žene da pozovu broj Autonomnog ženskog centra 0800 100 007 gde će se javiti konsultantkinje koje će ženi pružiti psihosocijalnu podršku i pripremiti je ukoliko želi da se obrati institucijama.
Kako prijaviti nasilje u Srbiji?
Kada žena prijavi nasilje i odluči da ode od nasilnika, tada je apsolutno neophodno da sve institucije shvate bezbednosni rizik maksimalno ozbiljno, da budu na njenoj strani i da joj veruju i pruže najbolju moguću zaštitu.
Znam da ovo može zvučati paradoksalno, mi znamo da je država patrijarhalna, ali ipak zahtevamo zaštitu žena od iste te države – jer drugačiji način u nekim situacijama jednostavno ne postoji. Ovo je gašenje požara.
'Iz svakog nasilja postoji izlaz'
RSE: Da li ima promjena, poboljšanja u načinu na koji društvo percipira femicid danas? Da li postoji veća osvještenost da se prepozna šta je nasilje i da se na koncu ono prijavi?
Elenkov: Postoje pomaci, žene pre nas su se decenijama borile i izborile da nasilje u porodici postane krivično delo, da se uvedu hitne mere i još mnogo drugih zakonskih načina da se žene zaštite. Mi tu borbu sada nastavljamo.
Pre 28 godina, 1995. godine dvadesetak aktivistkinja organizovalo je noćni protest, bile su hrabre, išle su Kalemegdanom i mračnim ulicama Beograda i uzvikivale parole o bezbednosti žena.
Prošle godine, Ženska solidarnost je organizovala noći protest i tada je izašlo više od hiljadu žena. To je jedan divan primer kontinuiteta feminističke borbe i verujem da će sve više žena pružati otpor. Ta borba ne podrazumeva samo rad feminističkih oraganizacija i kolektiva, već i zahtevanje od institucija da veruju ženama.
RSE: Uprkos Istanbulskoj konvenciji koja je, ako se ne varam, u Srbiji na snazi skoro deset godina, ali i postojećim zakonskim okvirima, rodno uslovljeno nasilje je i dalje sveprisutno kako u Srbiji tako i u ostalim zemljama Zapadnog Balkana. Šta žena treba da radi kada je žrtva nasilja? Šta bi bio prvi korak?
Iako mi protestujemo protiv odusustva reakcije nadležnih institucija zbog muškog nasilja nad ženama, naše iskustvo potvrđuje da iz svakog nasilja postoji izlaz. To potvrđuje dugogodišnji rad Autonomnog ženskog centra koji pruža podršku ženama.
Kao što nasilnici stvaraju mrežu podrške koja ga štiti, tako i mi kao društvo moramo da stvorimo mreže podrške za ženu koja je tada u ranjivoj poziciji. Snaga društva se meri prema tome koliko smo u stanju da zaštitimo najranjivije među nama.
Žene koje preživljavaju nasilje jesu u ranjivoj poziciji i treba im pružiti podršku. Uspostavljanje kontakta sa ženskim organizacijama je jedan značajan korak jer se tamo nalaze žene koje će im verovati i koje neće umanjivati njihovo iskustvo.
Pročitajte i ovo:
Silovanje, zločin koji se nedovoljno priznaje na Zapadnom Balkanu
Bes žena u brojevima
